субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39
НЕ САМО О ПОСЛУ: МИЛИЦА МИХАЈЛОВИЋ

Љубав је чудо у њеном животу

Тата, писац Драгослав Михајловић. Супруг Воја Брајовић, глумац. Њој су, ипак, најважнији блискост коју осећа у њиховом друштву и посао којим се она бави
Аутор: Дана Станковићсубота, 21.05.2011. у 22:00

Мада је признала да би јој много више пријало да разговарамо о послу, него о приватном животу, глумица Милица Михајловић је на договорени интервју дошла са срдачним осмехом на лицу, свесна да у њеном случају те две ствари није лако одвојити. Само то што је ћерка познатог писца Драгослава Михајловића који је заузео високо место у српској књижевности, и супруга познатог глумца Воје Брајовића и бившег министра културе и пре свега џентлмена, са којим има осмогодишњег сина Рељу, довољно је интригантна да би могла послужити као сценарио за једну малу филмску причу.

Тако изгледа посматрано са стране. Величину ове двојице важних људи у њеном животу Милица мери кроз блискост и спокој који осећа поред њих.

– Ваљда се сличан сличном радује. Поносна сам што имам такве саговорнике и сараднике. Ми често причамо о ономе што нас опседа, а то су углавном ствари којима се тренутно и бавимо. Они су моја инспирација и коректив – истиче наша саговорница која плени својом једноставношћу и непосредношћу.

Карактерна глумица

Милица је веома рано спознала шта ће постати кад порасте, јер је имала срећу да стасава у уметничком окружењу и да буде охрабрена да се упусти у један тако неизвестан живот, какав је живот глумца.

– Мој старији брат је сликар a иначе обоје волимо да читамо, јер смо расли уз књиге. За сликарство, на жалост, уопште немам дар, а писање сам запоставила. Као девојчурак сам за неке литерарне радове и награде добијала, и после сам полагала пријемни на књижевности, али пошто сам одмах „упала” у ужи избор на Факултету драмских уметности, а то сам више желела, потпуно сам се предала глуми. Мој позив је моја велика љубав – каже.

Мада је играла разне женске ликове, који су били запажени у позоришту и на филму, за поједина остварења добила је и неколико угледних награда, Милица се не може сврстати у категорију глумаца у моди.

– Ја сам карактерна глумица. То се тако зове. То ми је велики изазов и радујем се што стално морам да истражујем због нових задатака који су толико различити, па није могуће да се уљуљкам и да посегнем за неким шаблоном. Веома је битно и да постижем хармонију са људима са којима радим, али најважније ми је да лик који тумачим литерарно буде инспиративан. Да ме та судбина коју треба да одгонетнем узбуђује. Ако ми текст делује одбојно, не желим да учествујем. Просто нисам у стању да се присиљавам – не крије уметница.

И поред тако високог критеријума који поставља, ипак је прилично присутна на сцени, да једва успе да састави који слободан тренутак. Али, њен супруг Воја је једном приликом објаснио да „кад се глумац жали да има превише посла, он се у ствари хвали”.

– То је тако у нашем послу. Или је све у исто време, или ништа. Ми волимо да радимо, али зависимо од других људи, па се задеси да вас неки и шиканирају. У тим ситуацијама унутрашњи гонич те тера и не да ти да посустанеш – открива.

Судбоносна улога

Списак наслова у којима је играла је подужи: „Кажи зашто ме остави”, „Љубинко и Десанка”, „На чијој страни”, „Велика свеска”, „Антигона у Њујорку”, „Пакет аранжман”, „Бели, бели свет”, „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи”, „Пазарни дан”, „Чудо у шаргану”, „Ејмин поглед”, Пазарни дан”, „Буре барута”... Неке од тих улога су јој из различитих разлога биле веома важе, али, једна је судбоносна. На снимању филма Горана Марковића „Урнебесна трагедија” догодила се љубав, после које је глумачки пар, Милица Михајловић и Воја Брајовић, постао и брачни пар. Не би, каже, умела да опише како се то десило. То су неки дубински токови.

– Кад би љубав било тако лако објаснити онда би постојао и рецепт. Али, то су неопипљиве ствари, зато је љубав чудо у свачијем животу – сматра.

Иако не припадају истој генерацији, Милица и Воја су већ дуго заједно и добро се слажу и приватно, и пословно.

– Играли смо у пет, шест наслова. Од наших заједничких пројеката највише волим „Поглед у небо” који смо играли у „Звездара театру”, „Антигону у Њујорку”, представу Будва-Град театра, „Галеб”... Ми се веома добро разумемо и брзо капирамо, а руководимо се и истом естетиком и зато одлично функционишемо на сцени – објашњава наша саговорница.

Упркос многобројним аранжманима, они су складна и весела уметничка породица која налази времена и за своја лична задовољства.

– То је необичан распоред обавеза. Или смо много слободнији од других мајки и очева који раде од девет, до пет, или смо презаузети. То су ограничени периоди који трају два, три месеца, а онда прође гужва. Али, и тада се организујемо тако да сваки слободан тренутак проводимо са нашим сином Рељом који иде у други разред основне школе. За родитељске састанке сам задужена ја. И мени је мама ишла на родитељске. У погледу општег образовања упућен је на све у кући, а за домаће задатке се углавном брине сам. Мада је рано говорити, за сада је добар ђак. То се некако подразумева и ми га тако усмеравамо. Није потребно да улаже претеране напоре, довољно је да укључи кликере – уверена је брижна и одговорна мајка.

Нераскидиве емотивне везе

Боравак у природи и одлазак на годишњи одмор су им посебно задовољство.

– У мом одрастању, Калемегдан је био централно место за истраживање. Данас је то Ада. Она је чаробна. Тамо често возимо бицикле. Додуше, изнајмљене, јер су нам наше три пута украли. Ада је раније било дивља, а сада је тако лепо сређена, да би свака светска метропола могла да се подичи.

Често одлазимо и на Дивчибаре. Тамо моји родитељи имају кућу. Сваки боравак тамо окрепљује ме и освежава, јер ме на неки начин враћа у детињство. Видим да и Реља на исти начин доживљава Дивчибаре. Воли и кад пођемо на летовање у Будву, где му живе стриц и стрина. Повремено посећујемо и мог брата који се са супругом и два сина настанио у Португалији. Али, далеко је, треба доста пара за пут – констатује Милица која очигледно воли да држи најближу родбину на окупу.  

Веома је задовољна што је њен син везан и за брата и сестру из Војиног првог брака.

– Мислим да је огромно богатство кад имаш брата или сестру. Док смо ми могли да их усмеравамо једне ка другима, ми смо то чинили, а сада је то само њихова ствар. Реља их обожава, као што ја обожавам свог старијег брата. Увек постоје ствари које не можеш да кажеш ни оцу, ни мајци, а брату или сестри можеш. То је дивно. Осећаш се сигурно. Може да буде и дреке, и халабуке, али љубав се подразумева – закључује Милица са посебним задовољством.

-----------------------------------------

Срце не пита за године

Када је са деветнаест година у Југословенском драмском позоришту заиграо у комаду (изведен је само три пута и онда указом Јосипа Броза Тита забрањен) по чувеном роману „Кад су цветале тикве”, аутора Драгослава Михајловића, Воја Брајовић није слутио да ће се оженити ћерком познатог писца, јер она тада још није дошла на овај свет. Ни Милица Михајловић, која је била дете када се приказивала ТВ серија „Отписани”, није слутила да ће илегалац Тихи, у кога су све девојке из краја биле заљубљене, постати њен животни партнер. Али, кад се љубав рађа, срце не пита за године.

--------------------------------------------------------------

Друштвена особа

 Милица је рођена 1972. године, у Београду. Најраније детињство протекло јој је на Карабурми. Сада и њен син расте у једном београдском насељу, међу гомилом деце, као тада она. А, онда су се преселили у центар града, на огромну срећу њених родитеља, а на њену велику несрећу, јер су ту махом становали пензионери.

– Сећам се да је моја мама цео крај око Студентског трга облепила огласима: Милица од шест година тражи друштво! Али моја усамљеност је кратко трајала. Пошто сам веома комуникативна, брзо сам стекла нове пријатеље у школи. Читава генерација нас који смо кренули из „Дадова”, Милена Павловић, Ања Суша и још много, много нас, такође смо и данас у контакту. Пошто глума није само посао, већ и страст, и љубав, и опсесија..., имам блиске пријатеље и међу колегама. Ми радимо тимски и веома смо упућени једни на друге – открива наша саговорница.

------------------------------------------------------------- 


Има је свуда

Милица је стални члан „Атељеа 212” и пре неки дан, тачније 17. маја, имала је премијеру представе „Трст”, у режији Алисе Стојановић. Игра и у Југословенском драмском позоришту и „Пужићу” код Бранка и Цаце. Баш недавно је играла у представи „Лаза, мамина маза”.

– Позориштанце Пуж заузима веома битно место у мом животу, зато што сам ја одрастала уз њих, братанце сам тамо водила, а сада и мој син расте уз њихове представе – истиче глумица.

Може се такође видети и на „великом платну”. Недавно је завршила снимање филма „Топ је био врео”, у режији Бобана Скерлића, а у току је снимање филма „Устаничка улица”, у режији Мише Терзића.  

---------------------------------------------------------------------- 

Потпитања

Воли хаљине и – носи фармерке

– На жалост не излазим из фармерки, зато што имам толико много обавеза. Али, највише волим да носим хаљине. Кад год се залепим за неку која ми се допадне, то је нешто што већ имам. Дакле, мој стил се углавном не мења. Увек су исти модели ведрих боја.

Шта је у животу највише обрадовало и засмејало, а шта уплашило?

– Сасвим сигурно, и највеће радости, и највеће стрепње везане су за дете.

Шта никад неће заборавити?

– Прилично се бавим својим емотивним наслеђем и свим оним што сам наслагала кроз живот. Пуно копам по себи и по својим радостима или траумама. Чак и неке ствари које ми се чине да сам заборавила, прораде када се сусретнем са нечим што треба да оживим у себи.

Који поклон је највише обрадовао?

– Не могу да кажем конкретно шта је то, али знам да сам од оних особа који се веома радују сваком поклону. Томе ме је мама научила. Волим да добијам, књиге и разне женске глупости. Посебно минђуше. 

Да ли иде на пијацу?

– Како да не. Па, кувамо обоје. Ја сам задужена за она редовна јела, боранију, грашак, пасуљ, купус..., а Воја спрема неке специјалне ствари. Пече ћурку за Нову годину. Мада немамо сваки дан прилику за породични ручак, настојимо да се окупимо кад год је то могуће. Породични ручак је посебна атмосфера.


Коментари0
0d6cc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља