уторак, 31.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 01:24

Страх од пороте

Аутор: Милан Шкулићчетвртак, 19.05.2011. у 22:00

Много се прашине подигло када је једна фолк-звезда склопила споразум са јавним тужиоцем и како је то добар део јавности доживео, „погодбом” благе казне „откупила” је грехе. Било је ту и много неразумевања, а често се коментарисало и да ми сада имамо „амерички” систем. Ствари су нешто другачије. Такав споразум у Србији постоји у једној прилично умереној варијанти. Могућ је само у погледу кривичних дела за која је прописана казна затвора до 12 година и постоји могућност жалбе оштећеног против споразума. Ставка споразума не може бити обавезивање окривљеног да сведочи против других окривљених, јер би то могло асоцирати на „куповину” сведока. На пример, Дражен Ердемовић је признао да је у Сребреници учествовао у убиству око 1.200 људи, а да је лично убио око 70 особа. За тај злочин је, захваљујући сведочењу на које се обавезао споразумом, осуђен на свега пет година затвора.

Захуктали реформатори хитају да код нас све „поправе” и преправе, па и да новоизабраним „делиоцима правде”, уз нову мрежу судова ставе на располагање и нове процесне законе, чијом ће применом наше реформисано правосуђе „процветати”. Нацртом Законика о кривичном поступку омогућава се склапање споразума у погледу било ког кривичног дела. То значи да ће, ако не дај боже, овакав нацрт постане закон, нагодба тужиоца и окривљеног бити могућа и за силовање детета, тешка убиства и сл. Није дозвољена ни жалба оштећеног против споразума. То је веома лоше решење, које у комбинацији са укидањем дужности суда да утврђује истину у кривичном поступку (што је највећи „хит” наших реформатора), може бити изразито неправично у пракси.

Од када је ДНК анализа постала рутинска метода идентификације, не само да је њено коришћење допринело великом успеху у доказивању кривичних дела већ је њоме у неким државама накнадно доказан низ судских заблуда. Након што је невиност једног осуђеника на смртну казну неспорно утврђена накнадно спроведеном ДНК анализом гувернер државе Илиној је 2003. године донео одлуку да се све осуде на смртну казну у тој држави преиначе у казне доживотног затвора, тада је дао и једну легендарну изјаву: „Нашим правним системом крстари дух судске заблуде”.

До 2007. године је скоро 200 осуђеника у САД ослобођено након што је ДНК анализом утврђено да су невини. Неки од њих спадају у оних фамозних 97 одсто, који се код нас истичу као позитиван пример америчког система страначке „нагодбе”. Ти „јадници” су, иако заиста невини, претходно сами признали злочине, што их је потом коштало година проведених иза решетака.

Шта невиног човека може натерати да призна кривично дело? Одмах помислимо на разне злоупотребе, а посебно на тортуру, али то овде није случај. Таква признања „изнуђује” систем који је класично суђење претворио у изузетак. Онда када циљ кривичног поступка није истина, већ формално решавање предмета поступка, тада је признање заиста „краљица доказа” и његовим добијањем се све решава. То је типично у англосаксонским поступцима, а посебно у САД. Додуше, таквог споразума нема у Великој Британији, иако је она „колевка” америчког права. Веома строга казнена политика мотивише окривљене да признају кривична дела и са тужиоцем склопе споразум, којим суду предлажу одређену казну. Ако се суд увери да је признање истинито, други се докази не изводе, већ се суђење своди само на кажњавање. Како суд у САД није дужан да утврђује истину, он у пракси, по правилу, нема много разлога да сумња у признање. Обрнуто, ако нема признања, иде се пред пороту и тада, ако она окривљеног огласи кривим, следи вишеструко тежа казна.

Страх од одлуке пороте може неке окривљене да натера на признање, чак и онда када су невини, а нарочито када се ради о раније већ осуђиванима, који знају да ће пороту тешко убедити у своју невиност. У САД се стога тај систем често оштро критикује, али он тамо функционише, а свака држава сама бира законска решења која највише одговарају њеним потребама.

У САД сваки оптужени има уставно право на поротно суђење, али када би се то право само мало више користило, систем би доживео колапс, јер је класично суђење веома компликовано и скупо. Зато у САД споразум о признању кривице има такав значај, али га баш зато у Србији, јер ми немамо систем поротног суђења, не треба ни претерано фаворизовати. Србија треба узор првенствено да тражи у континенталним европским земљама, где споразум о признању кривице, и када постоји, не личи много на свог „рођака” из Америке.

* Професор Правног факултета Универзитета у Београду


Коментари8
bfd2e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Neu Perlach
U sredu 15.juna imao sam čas istorije. Bio sam na pogrebu komšiji Helmutu (1929.-2011.). Veoma tih, miroljubiv i kod komšija omiljen čovek. Kada sam doselio u stan do njega pozdravio me skidanjem šešira sa glave. A iskreno rečeno, strepeo sam šta će tada čisto nemački komšiluk reći o jednom gastarbajteru...Fratar je govorio o životu "brata Helmuta" koji je rodjen u Šleziji (tada 75% Nemaca), proteran odatle sa roditeljima, kao 16-godišnjak (1945.) dve godine bio na prinudnom radu u češkom rudniku...Začudilo me da je fratar govorio sa jakim slavenskim naglaskom - rekoše mi potom da je fratar POLJAK, te da četiri poljska fratra drže obe katoličke crkve u Noi Perlahu (predgradje Minhena) - nema Nemaca za tu službu... Helmutovoj porodici nije smetalo da jedan Poljak - čija ga je država proterala sa vekovnog ognjišta - drži opelo, niti oni kukumavče za stvarima koje se ne mogu promeniti. Srbi još uvek misle da se svet treba promeniti onako kako bi to njima odgovaralo.
Veljko Milovanovic
Sjajan je ovaj mlad, pametan čovek (slušao sam ga par puta sa zadovoljstvom i na Kolarcu) pravi profesor, formata legendarnih R. Lukića i M. Konstantinovića ...šteta je medjutim što te nacrte novih zakona uglavnom prepisuju stranački kadrovi koji nemaju blage veze sa strukom i teorijom KPP.
Z OZON
Ne mora nam americko pravosudje biti uzor u svemu ali u ponecemu moze, a ima dosta toga na sta se mozemo, bez gubljenja "autenticnosti", oslo- niti kao sasvim dobro resenje. Ne moramo, za primer, da budemo ostri u kaznjavanju kao oni, ali ni blagi kao sto je pokazano kaznjavanjem Erdemovica. Jer, bez obzira na njegovu ulogu zasticenog svedoka, ovakva kazna je za rubriku "verovali ili ne": za saucestvovanje u ubistvima oko 1200 ljudi on je osudjen na zatvorsku kaznu "od jednog i po dana po osobi"!!!, ili - za 70 ubistava koje je sam izvrsio - celih 26 dana "po osobi"!!!
Veljko Delibasic
Postovani Profesore, Apsolutno ste u pravu i nadam se da nam uzor nikada nece biti SAD, uopste pa ni u pravu. U potpunosti Vas podrzavam!
Мили l
Чланак је одличан. Можда схватимо да је неопходно да примјену туђих "правних инструмената" прилагодимо нашој правној традицији. Па, и љекар прије него што нам препоручи неки терапију која може бити најбоља у рјешавању "проблема" са којим смо суочени, утврди ће, да ли је наш организам способан за ту врсту терапије.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља