Много се прашине подигло када је једна фолк-звезда склопила споразум са јавним тужиоцем и како је то добар део јавности доживео, „погодбом” благе казне „откупила” је грехе. Било је ту и много неразумевања, а често се коментарисало и да ми сада имамо „амерички” систем. Ствари су нешто другачије. Такав споразум у Србији постоји у једној прилично умереној варијанти. Могућ је само у погледу кривичних дела за која је прописана казна затвора до 12 година и постоји могућност жалбе оштећеног против споразума. Ставка споразума не може бити обавезивање окривљеног да сведочи против других окривљених, јер би то могло асоцирати на „куповину” сведока. На пример, Дражен Ердемовић је признао да је у Сребреници учествовао у убиству око 1.200 људи, а да је лично убио око 70 особа. За тај злочин је, захваљујући сведочењу на које се обавезао споразумом, осуђен на свега пет година затвора.

Захуктали реформатори хитају да код нас све „поправе” и преправе, па и да новоизабраним „делиоцима правде”, уз нову мрежу судова ставе на располагање и нове процесне законе, чијом ће применом наше реформисано правосуђе „процветати”. Нацртом Законика о кривичном поступку омогућава се склапање споразума у погледу било ког кривичног дела. То значи да ће, ако не дај боже, овакав нацрт постане закон, нагодба тужиоца и окривљеног бити могућа и за силовање детета, тешка убиства и сл. Није дозвољена ни жалба оштећеног против споразума. То је веома лоше решење, које у комбинацији са укидањем дужности суда да утврђује истину у кривичном поступку (што је највећи „хит” наших реформатора), може бити изразито неправично у пракси.

Од када је ДНК анализа постала рутинска метода идентификације, не само да је њено коришћење допринело великом успеху у доказивању кривичних дела већ је њоме у неким државама накнадно доказан низ судских заблуда. Након што је невиност једног осуђеника на смртну казну неспорно утврђена накнадно спроведеном ДНК анализом гувернер државе Илиној је 2003. године донео одлуку да се све осуде на смртну казну у тој држави преиначе у казне доживотног затвора, тада је дао и једну легендарну изјаву: „Нашим правним системом крстари дух судске заблуде”.

До 2007. године је скоро 200 осуђеника у САД ослобођено након што је ДНК анализом утврђено да су невини. Неки од њих спадају у оних фамозних 97 одсто, који се код нас истичу као позитиван пример америчког система страначке „нагодбе”. Ти „јадници” су, иако заиста невини, претходно сами признали злочине, што их је потом коштало година проведених иза решетака.

Шта невиног човека може натерати да призна кривично дело? Одмах помислимо на разне злоупотребе, а посебно на тортуру, али то овде није случај. Таква признања „изнуђује” систем који је класично суђење претворио у изузетак. Онда када циљ кривичног поступка није истина, већ формално решавање предмета поступка, тада је признање заиста „краљица доказа” и његовим добијањем се све решава. То је типично у англосаксонским поступцима, а посебно у САД. Додуше, таквог споразума нема у Великој Британији, иако је она „колевка” америчког права. Веома строга казнена политика мотивише окривљене да признају кривична дела и са тужиоцем склопе споразум, којим суду предлажу одређену казну. Ако се суд увери да је признање истинито, други се докази не изводе, већ се суђење своди само на кажњавање. Како суд у САД није дужан да утврђује истину, он у пракси, по правилу, нема много разлога да сумња у признање. Обрнуто, ако нема признања, иде се пред пороту и тада, ако она окривљеног огласи кривим, следи вишеструко тежа казна.

Страх од одлуке пороте може неке окривљене да натера на признање, чак и онда када су невини, а нарочито када се ради о раније већ осуђиванима, који знају да ће пороту тешко убедити у своју невиност. У САД се стога тај систем често оштро критикује, али он тамо функционише, а свака држава сама бира законска решења која највише одговарају њеним потребама.

У САД сваки оптужени има уставно право на поротно суђење, али када би се то право само мало више користило, систем би доживео колапс, јер је класично суђење веома компликовано и скупо. Зато у САД споразум о признању кривице има такав значај, али га баш зато у Србији, јер ми немамо систем поротног суђења, не треба ни претерано фаворизовати. Србија треба узор првенствено да тражи у континенталним европским земљама, где споразум о признању кривице, и када постоји, не личи много на свог „рођака” из Америке.

* Професор Правног факултета Универзитета у Београду