среда, 17.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:53

Волим анархију Њујорка

Аутор: Весна Рогановићпетак, 20.05.2011. у 22:00
Емигранти из Европе чезнули су за дивном и културном Немачком и презирали џез: Чарлс Симић (Фото Томислав Јањић)

Имао сам много среће, заправо. Америка није оно што мислимо да је, има у њој много добрих људи, паметних, једина је несрећа што ти људи не репрезентују Америку, већ у њеним владама седе неки други људи – каже у разговору за наш лист Чарлс Симић (1938), амерички песник, пулицеровац, који се обих дана обрео у родном Београду, и представио антологију свог полувековног поетског опуса у српском преводу, објављену у „Архипелагу” под насловом „Ишчекујући пресуду”:

– Данас све више срљамо у провалију, као нека кола где нико није за воланом, сви знају да ту ништа не може да се уради аона, једноставно, иду. Сви, па чак и овемоје комшије у селу, знају да ће нас ови ратови упропастити, не само финансијски, него и морално. Јер, да ли је морално да убијеш толико људи у светуи сви,после свега, даживимо лепо и нормално, и ником ништа. Дакле, уплашени су и забринути.

Кад каже Америка, Чарлс Симић, ипак, првенствено мисли на њене градове.

Први битни знакна Вашој мапи је Чикаго, „спој модерног и провинцијалног”, у којем сте се најпре обрели, средином педесетих, по доласку у САД?

То је било тако у време када сам са осамнаест година напустио кућу, одмах после матуре. Моји родитељи се нису слагали, свађали су се бескрајно, а ја сам тог лета већ почео да радим у Чикагу, нашао сам посао – то се тако ради у Америци. Мој отац је био диван човек, имао је лепу плату, али би све спљискао, био је весељак… тако да сам знао да одсад морам сам да се издржавам.

Шта или ко је највише утицао на Вас у том периоду?

Посао свакако не, био је као сваки други, али, на тим пословима, упознао сам људе, много старије од мене, који су такође били емигранти. И сви су хтели да ми објасне Америку.

Нису то били неки велики интелектуалци, него људи с великим животним искуством. Наслушао сам се страшних прича, како је био тежак живот за емигранте у Америци, пре него што су синдикати, двадесетих-тридесетих, ојачали, како су их тлачили и понижавали.И сви су ми говорили: немој никад за републиканце да гласаш, то је партија богаташа, само мисле, како да нас остале зајебу! То је био стереотип, али у њему је било истине.

Било је у мом окружењу и образованих људи, инжењера, интелектуалаца, који нису, као већина осталих, презирали емигранте, као стоку. Али су често идеализовали Источну Европу. Шездесетих година, упознао сам једног дивног адвоката, Луиса Мекерола, комунисту иначе. Једног дана пита ме, Чарли, ти долазиш одатле, зар стварно мислиш да је Стаљин био рђав човек? Морао сам да га разочарам.

Ипак, Ви у Чикагу нисте били део те радничке класе?

Са друге стране, управо у Чикагу сам научио како се добро живи, кад знаш да живиш. Јер је Чикаго шизофрена варош, поред језера је страшно лепо, језеро велико као море, хотели, као да си у Рију, нисам могао да верујем  својим очима у ту лепоту: Мичиген Авенија, две улице од језера, фини ресторани, музеји… А онда, што даље идеш од језера, све је страшније и горе, све више личи на Русију 19. века, као да читаш Достојевског. Рецимо, Кларк стрит, сва у салунима, оним најгорим, посвударадници у фабрикама, и пропалице које леже по улици зими, пијани. Прљаво, мале радионице где се ради у три смене, улицама промичу жене налик на бабушке, из Украјине, Пољске, иду да раде.

Тако сам научио основну лекцију о Америци: да је то једна изразито класна структура. Иако Американци кажу:ми нисмо класно друштво, код нас свако може све да оствари, и да постане председник Америке. Ђавола!

Када сам уписао вечерње студије на Чикашком универзитету, упознао сам потпуно други сој људи. У моје доба су амерички професори литературе сви били англофили, одевени у твид, што је био израз чежње за Енглеском. Чак су и говорили неким лажним енглеским акцентом а америчку књижевност сматрали нечим чега треба да се стидиш.

Бекство у Њујорк, Вама је значило спас, ослобађање од тог конзервативизма?

Њујорк је тада био потпуно другачији. У њему није било фабрика, али су све америчке компаније, још тада, имале канцеларије у њему, те је он још ондабио најмоћније средиште Америке. То је био један други свет, много слободнији, девојке поготово, пуни живота. У друштву је владало весело расположење, раздраганост, на послу су падали вицеви а кад заврше с послом одлазили су у провод, завитлавали се бескрајно на свачији рачун, у то време пре политичке коректности. И женске су знале,итекако,да одговарају мушкарцима!

У Ваш живот улази поезија. Колико сте се ослањали на ондашњу генерацију песника, интелектуалаца? 

У Чикагу сам био упознао једног познатог писца, старијег од мене, Нелсона Олгвина, Јеврејина пореклом. Писао је одличне кратке приче, по једној од тих, „Човек са златном руком”, снимљен је и филм са Френком Синатром, био је две-три године љубавник Симон де Бовоар, која је долазила ту, код њега, јер Сартр и није био неки љубавник. На једној седељци, видевши код мене књигу врло цењеног Роберта Лауела, рекао ми је, шта читаш то ђубре, и упутио ме на Витмена. Не читај лажне песнике из Бостона и Њујорка! И то је утицало на мене, да имам дистанцу: када сам, касније, у Њујорку упознао Лауела и остале, гледао сам их мало подозриво.

Њујорк је у то доба стециште дисидената, књижевних и осталих?

Да, наравно, било је емиграната који су четрдесетих година побегли из свих могућих земаља Европе. Само, ти емигрантски кругови, на чије сам забаве одлазио, мислили су да је Америка грозна земља. Били су пуни носталгије, причали о томе како је дивна и културна била та Немачка, из које смо дошли, а како је Америка варварска земља, да џез није музика, да амерички филм није филм. Али ја сам више волео да будем део те америчке „некултуре”!

Шта сте у Њујорку радили?

Дуго сам радио у часопису за уметничку фотографију „Апертура”, који је покренут педесетих. Много сам научио о историји фотографије, упознао многе уметничке фотографе, који су камером овековечили њујоршке улице. То је веома утицало на мене, сазнавао сам од њих многе ствари. Те слике и данас су ми у глави, јер ја, и онда, и сада, поезију замишљам у сликама.

Тада сам објавио прву књигу песма, 1967, а мој првенац доживео је много похвалних осврта. Одмах су почели да ми стижу позиви са разних универзитета. Кажу,Симићу, волимо ваше песме, дођите да предајете! Тако смо ја и моја супруга, која је као модни креатор добро зарађивала, али је, као и ја, нон-стоп радила, и једва смостизали да видимо нашу ћеркицу, отишли у Калифорнију, повише Сан Франциска. Убрзо сам схватио да су моји пријатељи сви на Истоку. Још пре одласка у Калифорнију добијао сам позиве из Њу Хемпшира, да предајем на њиховом универзитету. Једном кад сам имао читања на Источној обали, скокнуо сам до Њу Хемпшира, у зиму 1973, да видим како то изгледа. Свидело ми се, и остао сам до данас.

Шта је пресудило?

Нова Енглеска није Америка, и остала је таква дан-данас. По чему? По томе што нема много емиграната (смех)! Јер, зиме су дугачке, нема шта да се ради. Тако да је тај свет и даље као они Американци из 19. века, протестанти, чији су преци пуританци. И данас се ужасавају речи као што су религија, Бог, Исус. Знају како изгледа, кад почнеш то да злоупотребљаваш, па дођеш дотле да спаљујеш вештице, макар била твоја рођена тетка! Њихове цркве су толико нерелигиозне, страшно лепе, све је од дрвета, белог, фини велики прозори, и само један мали крст, клупице…Цркве које су старе по сто педесет година, чистих линија, елегантне.

Њихов Бог не воли кич?

Не, дефинитивно.Мени се то јако свидело. То су неки рационални људи, пошто је то државица са мало становника, стижу да брину и о мачкама које су се изгубиле, и да скупљају помоћ за дечицу у Африци и бог те пита где. Док,  кад улазим у Алабаму, Мисисипи, њиховарелигија није религија Новог, него Старог завета. Њихов бог је тај који убија своје непријатеље. Пуна су им уста Исуса, а уопште ни не знају шта Исус говори. Њихова девиза је: удри непријатеља свог!

Иако сте у Њу Хемпширу, везани сте за Њујорк, чији обриси су упечатљиви иу Вашим песмама. То јеВаш идеални град?

Ја у Њујорку и кад у њему нисам физички, много више живим ментално. Никад не бих напустио Њу Хемпшир, али ми је Њујорк духовна храна. Волим анархију тог града, тај богат улични живот, где је све око вас бескрајно занимљиво, место у коме се до те мере, једно поред другог, слаже нешто што је иначе неспојиво.  

У њему можеш да заборавиш на све друге појмове о лепоти. Између два облакодера, увучена мала двоспратница, уистину страћара од дрвета, са натписом „чишћење ципела”, ђубре, неугледно, ружно.А тик уз њу, ниче фантастична „Дојче банк”, што све скупапроизводи једну дивну анархију. За разлику од мојих њујоршких пријатеља, волим да лутам тим улицама без престанка.

По инспирацију?

Има једна прича Едгара Поа, „Човек гомиле”: У Лондону, један тип шета сваке вечери, и у гужви спази једно чудно, аветињско лице. Пола сата касније, поново га види у тој гужви, па опет и опет. Заинтригиран, крене за њим, кроз цео Лондон, а овај само луња, с краја накрај, уђе у неку прчварницу, па настави. Све док овај што га прати не схвати да тип уопште не спава, да нема кућу…То је визионарска прича, коју ја савршено разумем, јер и сам имам потребу да у сваком тренутку видим шта се у сваком кутку догађа. Данас, кад поново проводим по неколикодана недељно у Њујорку, где предајем креативно писање, видим да и моји студенти имају још бурнији ноћни живот, причају ми фантастичне приче о томе шта се све ноћу дешава, кад после часова, оду у провод. Фасцинира ме то осећање да се у сваком тренутно нешто поред тебе дешава, да ни у једном тренутку град не спава.

У Њујорку сте упознали и многе велике песнике, Бродског на пример? Како је то изгледало?

Бродског сам упознао кад је био врло млад, недељу дана пошто је стигао у Америку. И као сваки Рус, кад поменеш да си Србин, врло се зближио са мном. Имали смо многа заједничка читања поезије. Али, био је од оних који су били немогући чим се нађу у иоле већем друштву. На некој вечери, где има будала, интелектуалаца, професора Колумбије итд., полудео би и контрирао им до даске, макар говорио потпуне глупости, само да их иритира, што је мененеодољиво подсећало на мог ујка Бору. Морао сам да га спутавам. Али, у најужем кругу пријатеља, био је необично фин, чак стидљив, врло пажљив. Мало смо се посвађали још за време вијетнамског рата, јер је био против тога да Америка напусти Вијетнам, док смо ми други, демонстрирали против тог рата.Волео је Никсона, и Регана и,на крају, апеловао за бомбардовање Београда. Нисам ни покушавао да га разуверим. Сузан Зонтаг му је већ била објаснила све о Србима.

Ту је био и Октавио Паз, мексички писац, о коме увек говорите као о моралном и интелектуалном узору?

Паз није био велики песник, али је био фантастичан есејиста и страшно паметан човек. Ако у његовом друштву неко нешто интересантно говори, покрене неку занимљиву тему, он то никад не би заборавио. Не видиш га по годину дана, а кад се поново сретнете, каже, Чарли, оно што си ономад говорио, о том и том филозофу, Хајдегеру, Џасперсу... размишљао сам, слажем се стобом, али само у овом делу, и наставио би да распредадаље о томе. Док је долазио на Харвард, често смо се виђали. Али, када сам отишао у Мексико Сити, срео сам једну сасвим другу особу.Паз се тамодржао као шеф мафије:где год да пође, млађи песници се клањају, љубе му руку.

Вашој књижевној генерацији припадају и Марк Странд, песник-нобеловац Волкот...

Волкот је, и поред тога што је имао великог успеха у животу, пун фрустрација, осећања да га људи понижавају, третирају као „црнца”, што је комплекс који вуче из Енглеске, где се афирмисао и освојиосве могуће награде. Својевремено, имао је идеју да напишем за њега један позоришни комад о професионалном рвању!

Пол Остер је диван човек, и мој пријатељ још од времена кад је био студент, са својом бившом и садашњом женом, за сваку Нову годину долазио јекод нас, у Њу Хемпшир, па смо заједно кували и проводили се. Он је истинска звезда, чак и у Европи. Једном, у Паризу, на вечери код пријатеља, у неком монденом друштванцету, поведе се реч о Остеру, и наша домаћица се одмах похвали да смо моја жена и ја његовипријатељи. Одједном, ти који нас дотле нису примећивали, усхите се: „О, вуз ет ами де Пол Остеер!?”

Често гостујете у Европи. Како данас доживљавате нову, уједињену Европу и њене елите?

Не размишљам уопште о њој као о Европи, и даље размишљам о свакој од тих земаља засебно. Кад си у Енглеској, не можеш ни да размишљаш о Европи. Моји пријатељи, енглески песници, кажу ми да код њих, чим отвориш уста, класни рат почиње. Тачно знају ииз ког дела Енглеске долазиш, шта ти је отац био. Одличан песник, Сајмон Армитаџ, причао ми је да му је после једног читања поезије на Оксфорду, док се пио шери, један стари господин професор рекао: Господине Армитаџ, приметио сам да у неким вашим песмама алудирате на класике, римске и грчке, како сме неко ко долази из тако ниског бекграунда, да говори о класицима? Питао сам Армитаџа:Јеси ли га млатнуо по њушци? Хтео сам, каже, али нисам, то је Енглеска.

У Шпанији и Португалији, опет, тамошњи писци ми говоре, ми смо слуге Европе. То је једна сасвим друга идеја Европе. Ако пак, питам француског писца, шта мисли о италијанској литератури, он се запањи: па зар они стварно имају литературу?

А Немце све интересује, код њих могу да се обавестим о добрим песницима у Пољској и другде, и та отвореност Немаца ме је запрепастила. Можда су најзанимљивији од свих европских интелектуалаца, баш зато што су тако отворени према свету. Добар пример је, рецимо, мој стари познаник Ханс Магнус Енценсбергер.

---------------------------------------------------------

Како потрошити четврт милиона долара

У Америци, кад успеш да и од поезије нешто стекнеш, и добијеш те силне награде, увек те питају шта ћеш с тим новцем. Е, ту сам научио да се не завитлавам.Кад сам добио Макартурово признање, стипендију од четврт милиона долара, додуше подељених на пет година, на питање новинара, нашалим се и кажем:Ето, дошао сам у Америку да направим паре од поезије и сад, кад сам успео, има да се вратим у моје село, у Србији, да купим две краве, мало земље, пилиће... А једна старија жена, репортерканеких чикашких новина,каже: „Јао, што је то дивно!” А шта друго да кажем, да ћу да поправљам зубе, кров, и сличне прозаичне ствари! 


Коментари6
47bb2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Rosa Rosa
A stvar je u tome, draga gospodjo. Pa ne moze se braniti nesto sto nije za branjenje. Milosevic je vodio rat, zar taj rat braniti?! Pa da, vi ste braniti rat u kome "samo" ubijaju Srbe, je li tako?! Vas se nisu ticale tudje zrtve, vec samo Srbi. E, sad se najzad razumemo.
markovski markovski
Vi se molim vas obavestite o proslim ratovim ana Balkanu pa da konacno utuvite u glavu ko je koga napadao. O da, bilo je zrtava na sve strane, ali Srbija je, na zalost, pokrenula svo zlo.
Rad Vuckov
@rosa-rosa: Ja sam branila svoj narod na sve moguce nacine sa ostalom bracom i sestrama iz iste zemlje gde se nalazi i Charles Simic. Cutanje naseg sunarodnika je bilo vrlo uocljivo za sve nas. Ja sam takodjer navela da svako ima svoj razlog. Posto sam prezivela Genocid u NDH bilo mi je jasno zasto to cinim. Mnogi Srbi su zrtvovali svoje pozicije i karijere tu gde zive i to svi znamo. Pogledajte ko je ko u svetu od Srba. Vecina sa razlicitim ideoloskim uverenjima su se udruzili da u borbi za istinu o srpskom narodu i financiski pomagali zrtve rata a sto su u vecini slucaja bili Srbi sa obe strane Drine. Od nasih intelektualaca se ocekivalo da se oglase, sto su mnogi i cinili. Rat se vodio na propagandom polju. Nasi neprijatelji su imali tu prednost dok Srbima nije bilo jasna ta cinjenica. Stalno se ponavljalo da ce 'istina pobediti'. Dali se to i desilo - prosudite u koliko su vam te cinjenice poznate. Bilo bi i meni lakse da pisem svoje ratne memoare - da se ne zaboravi...
rosa Rosa
A sta ste vi Vuckov ocekivali da Carls Simic dodje da vas brani. On je u to vreme pisao tekstove protiv americke administracije kao i obicno kada je Amerika negde ratovala. Osim toga prevodio srpsku poeziju, nije li to patriotskije nego da je dosao da ratuje, i za koga, za Milosevica?! A gde ste bili vi i sta ste to radil? Kako ste vi branili voljenu Srbiju? Preporuujem vam da pre nego sto nesto ponavljate kao papagaj-o navodnom cinjenju ili ne cinjenju gospodina Simica, obavestite se malo bolje.
boris lazic
Divan razgovor. Simic je podelio sa nama bogato zivotno iskustvo, njegov je Cikago slican, po atmosferi i slikama, Cikagu Ricarda Rajta, a po nacinu na koji govori o Njujorku, ucini nam se da je rec o Beogradu, Amsterdamu ili Londonu. Pariz ne poseduje takvu atmosferu, niti zraci na taj nacin. Sladak je i komentar o sveznajucoj S. Zontag :) Pozdrav iz Pariza pesniku od pesnika

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља