субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:28

Одлучио сам: Изложићу Маринелу

Аутор: Марија Ђорђевићпетак, 20.05.2011. у 22:00

Родио сам се у веома сиромашној породици и одрастао у Шајкашкој улици број 17 у Београду, у дивној згради чији је власник била удовица бившег краљевог министра. Та кућа која више не постоји имала је велику башту са ружама и орахом, а изнад нас су становале две породице избегле из Трста, Гопчевићи и Ковачевићи (и данас постоји вила Гопчевић у Трсту), и извесни Миша Робија са Голог отока.

Госпођа удовица звала се Бојка Ђуришић. Имала је гомилу књига, говорила је разне светске језике и споразумевала се на тим језицима са овима горе из Трста, тако да ми, обична раја, не бисмо разумели. Често ми је давала књиге, а ја сам био једино мушко дете у целој згради.

Овако се сећа детињства Драгољуб Раша Тодосијевић (1945), уметник који ће нас ове године, од 1. јуна, у Венецији представљати у националном павиљону на 54. бијеналу савремене уметности.

„Биће четири дела изложбе. Свакако Дневник у свом ширем издању, потом једна верзија рада’Бог воли Србе’, а чини га један орао сличан ономе који сам урадио за Музеј модерне уметности у Љубљани, потом монументални кукасти крст од метала са великим кадама, серија фотографија Wasis kunst, неки историјски радови и гомила чајника напуњених бетоном које сам једноставно назвао ’Скулптура’, а тичу се дискусије на тему форме и садржаја”, објашњава Раша Тодосијевић, присећајући се како су те озбиљне расправе имале претечу у дечачким данима „када смо ми сиротиња, играјући се, на улицу стављали циглу у празну кутију, па кад неко прође и шутне кутију – схвати разлику између форме и садржаја”!

Раша Тодосијевић каже да није био добар ђак иако је то могао да буде, јер су га „силни дошљаци из провинције вукли у биоскоп да им чита титлове”.

Растао је са мајком која је радила као шеф ресторана „Два рибара”, „Блед”, „Морнар”...

„У српском националном корпусу постоји један затворени систем који тражи патријархалну уравниловку, увек јури за неком правдом и види да су свуда около лопови. Ја то зовем пелагићевском елитом и мислим да је моја мајка, која је иначе била велики резервоар усмене поезије, припадала том пелагићевском духу”.

Детињство Раше Тодосијевића одвијало се на релацији Ботаничка башта – Дунав – биоскопи. Ботаничку башту тада су звали „ботишка” и она је за Рашу било мало царство где је често одлазио да црта. Дунав је био дестинација на чију је другу обалуодлaзио такo што би га некоод одраслих превео преко моста. Тамо је цртао и учиоаласки речник. Трећа тачка око које се завртео Рашин живот били су биоскопи: Дрина, НУ Браћа Стаменковић и Балкан.

– Дрина ми је био одмах ту у комшилуку, сав минијатуран као нека играчка. Браћа Стаменковић је имао и летњу терасу. Целом улицом 29. новембра ишао је трамвај и код Скадарлије је била скретница. На том потесу било је пуно дрвећа и кад бисте  ишли увече између две сијалице владао је потпуни мрак због толиких крошњи.

Мој таленат за цртање није био баш примећен у породици. Имао сам пријатеља Ацу Несторовића, који је у „Браћи Стаменковић” похађао курс цртања код Драгослава Стојановића Сипа. Заједно смо цртали  на терасици „Стаменковића”, а сећам се да сам први пут са својих седам, осам година видео и нагу жену која је ту позирала као модел – каже уметник.  

Мајчином одлуком Раша Тодосијевић уписао је војну академију у Мостару. Издржао је годину и по дана.

Након превременог повратка у Београд, тетка одлучује да ће Раша бити тапетар! За руку, од врата до врата, са идејом да код неког тапетара служи као шегрт. Ништа од тога није било.

– Онда сам од једног човека дознао да постоји уметничка школа у Шуматовачкој. Примљен сам одмах. Први кога сам тамо срео био је један мали у сивом оделу са наочарима дебелих оквира. То је био Гергељ Урком. Иако је би Мађар, говорио је одлично српски. Здружили смо се и почели заједно да цртамо. И он и његов брат су са задивљујућом дисциплином научили српски језик да уопште нисте могли да помислите да су Мађари. У Шуматовачкој сам упознао и Зорана Поповића и Нешу Париповића, а Еру Миливојевића и Марину Абрамовић на Академији.

Већ у Шуматовачкој си морао да научиш да црташ онако како би требало да би те примили на Академију. А за удружење ликовних уметника опет ти исти људи који су те примили на Академију, примају те и у УЛУС.

Схватао сам  да је бесмислица све што се приповеда као значајно.

Али тада си сасвим млад и немаш баш смелост да кажеш неком професору „чуј, човече, ово твоје је безвезе”.

Почео сам да путујем, обилазим музеје, и након тога, слушајући шта ми професори причају, схватио сам да немају појма.

Имао сам ужасан отпор, а професори  су говорили да је Раша лењ, прича уметник.

Окупљања и разговори које су Зоран Поповић, Неша Приповић, Раша, Марина, Ера водили, били су, иако младалачки са више идеализма, а мање знања, драгоцени за сваког понаособ. Они нису били група са неким заједничким програмом, али су били чврсто убеђени да стварају нову уметност која ће тек касније ретроспективно бити препозната.

„Гергељ Гера Урком је увек био наклоњен филозофском погледу на свет, а чини ми се да је најинтровертнији био Неша Париповић”, каже Раша Тодосијевић и додаје:

– У Београду је и тада било много провинцијализма.

Глумци су, на пример, били први против Битефа. Они су демонстративно напуштали представе. И дуго година, утицај тог митског Битефа, и то након Гротовског или Кантора, тог врха позоришног света у оно време, није овде оставио битан траг.

Ја сам стварно био одушевљен Битефом, неке људе сам и знао, као на пример Кантора кога сам упознао у Единбургу. И Боба Вилсона је Зечевић звао да дође у поноћ у СКЦ да држи предавање. Боб Вилсон је муцао, па је поставио једну таблу иза које је стао и покушао да говори јасно, а Зоки Поповић  је ставио неки натпис на улазна врата и написао ’Боб Вилсон, геније из Ајове’. Боб је рекао „Склањајте то”.

– Кад смо завршили Академију, били смо срећни као кучићи. Али, на брисаном простору. Ако си хтео да излажеш, морао си да подносиш неке молбе, па кад ти дају термин...

Марина Абрамовић је онда рекла да зна Дуњу Блажевић – а то је из партијског братства, јер Дуњин отац Јаков Блажевић је био политичар, а Маринина мајка Даница је била нешто у рангу министра за културу.

А Веља, Маринин брат, звали смо га Буца, добио је награду за поезију већ са 16 година у Дому омладине! Талентован...

Раша Тодосијевић се сећа да је тада реновирани СКЦ личио на провинцијски хотел, са галеријом обложеном ламперијом, па је њено уклањање било и први услов за уметнике да ту излажу. Нико од ових уметника није никада био запослен у СКЦ-у, мада се по Рашином сећању тада причало да им новац за њихове „будалаштине” стиже неким тајним каналима...

Убрзо је уследила чувена изложба Дрангуларијум (1971). Тада су око СКЦ-а били окупљени Бојан Бем и Душан Оташевић, Бора Иљовски, покојни Стеван Кнежевић, Гранде, Евгенија Демнијевска... Евгенија је предложила да изложбу назовемо „Ствари које сам највише волела”. Ја сам рекао „Дрангуларијум”, па тако на моју срећу и остаде.

Дали смо завет пред Богом да не излажемо уметничка дела, него нешто што је повезано са нашим животом. Ја сам рекао: „Изложићу Маринелу”, каже Раша Тодосијевић.

Маринела Кожељ, Кека, Рашина је велика љубав, животна сапутница, муза, од тренутка када су се пре више од 40 година упознали на једној новобеоградској журки до данас.

Иако су у чаршији прозивани као крадљивци идеја, уметници окупљени око СКЦ-а истрајавају. Мада се друштво осипа – интерес губе Бојан Бем, Евгенија Демнијевска, Стеван Кнежевић, Гранде... остаје „уже језгро” које у СКЦ-у прави нешто што се називало догађај. Биљана Томић долази на идеју да се у Музеју савремене уметности у Београду направи изложба која би се звала „Млади 70”, а убрзо сазрева и идеја о Априлским сусретима...

Уследио је 1973. године изненадни позив на Единбуршки фестивал. Позвани су Раша, Марина, Зоран, Гера, Неша, ишао је и Радомир Дамњан...

Добили су гимнастичку салу да направе свако свој перформанс. „Оно што смо радили било је и за шкотске прилике, најблаже речено, провокативно и ново. У Единбургу је то одјекнуло, а кад смо у Београду тражили новац, овде у Немањиној, одбили су нас. Тамо смо упознали значајне уметнике и позвали Јозефа Бојса на Априлске сурете 1974. године.

Бојс је као филозоф био повезан са људима из Корчуланске школе. Они су долазили да гледају његове перформансе. Дуго сам знао Бојса, дописивали смо се  и сретали по свету.

Период тог најплоднијег деловања у СКЦ-у трајао је заправо три, четири године.

Раша Тодосијевић сарађивао је са Галеријом проширених медија и галеријом Подрум из Загреба, у Љубљани са ШКУЦ-ом и  у Новом Саду са Трибином младих, али и са млађим уметницима које среће на путовањима по Немачкој, Италији, Пољској, Холандији, Аустрији, Америци...

„Мене је,  једног дана (1976) позвала галеристкиња из Аустрије, Урсула Кринцигер, да у селу Брдо у Истри, прилично напуштеном, јер је било само старих људи и хендикепираних особа, направим перформанс. Тамо је настао рад Wasistkunst, тако што сам испред себе поставио америчку уметницу Патрису Хенингс, чије је лице одавало смиреност Буде. Ја сам се попут иследника драо Wasistkunst, Wasistkunst, и тај, у бити први видео-перформанс, отворио је расправе о природи саме уметности и улоге уметника.

Wasistkunstпочиње да утиче и на људе који ће основати Лајбах и даље на Ное Словенишекунст.

У другој половини седамдесетих интензивирају се путовања по свету.

„Ишли смо у Пољску, али не знам зашто баш у Пољску. Шверцовали смо њихове радове до Југославије, па их одавде регуларно слали у свет. Када смо били у Њујорку, Џозеф Кошут нам је дао лофт да радимо. Тамо сам упознао и Опенхајма. Али овде није ишло никако. Ја нисам могао да добијем ни ону једномесечну стипендију ’Моша Пијаде’, која се даје пионирима.

Нисам могао на постдипломске студије. Данас не можеш на постдипломске само ако не знаш да скренеш из Кнез Михаилове у Рајићеву улицу!”, каже Раша Тодосијевић, сећајући се како је омаловажен и када је позван на бијенале у Сиднеј (1984), а тамо се појавио други уметник делегиран од стране државе.

„Тадашњи аташе Петар Бошковски чак ме је и вређао на банкету.”

Уметници окупљени око СКЦ-а веровали су да ће осамдесете променити свест о томе, и да ће други схватити да уметност коју они стварају има вредност и да ће бити препозната. Полако се и разилазе, свако на своју страну.

Гергељ Урком одлази у Лондон, Марина у Холандију. „Мање се дружимо, постајемо једни другима тешки”, каже Раша Тодосијевић.

Девета деценија 20. века донела је тескобно осећање рата, конфликта, распада, чија је јачина потиснула све друго. Међутим, баш деведесетих креће низ међународних изложби које се баве Балканом. „Аспекти и позиције”, „Rediscovered Europe”, „У гудурама Балкана”, „Крв и мед”... Све те изложбе биле су веома значајне за репутацију нашихуметника.

Раша Тодосијевић није се издржавао од своје уметности. Већ, како каже, од свега и свачега, укључујући и предавања на која је у свету био позиван да их држи.

Ретроспективна изложба Драгољуба Раше Тодосијевића је у Београду организована 2001. године у Музеју савремене уметности.


Коментари2
b1a6b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

скорој евић
лофт - шта му је то у ствари дао?
ivana stil
ah zar nije ovo pomalo plitko?...tesko nama....uh...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља