четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05

Лисица у кокошињцу

Аутор: Бошко Јакшићсубота, 21.05.2011. у 22:00

Свака част Ивици Дачићу што је рекао да је подела Косова „једино реално решење“, али остаје ми да жалим што је лидер социјалиста то рекао после приватних сплавовских консултација с Вуком Јеремићем и што није био у некој много ранијој коалицији.

Многи српски лицемери потајно се успављују Дачићевим речима о „разграничењу“, од којих се ограђују називајући их бајком, али то је њихов проблем: нису имали храбрости да идеју поделе лансирају у време када је такво решење можда и имало неку шансу.

Сада је то заиста бајка. Ако је Дачићу могуће приписати закаснели реализам, онда ове друге треба назвати месечарима – промашеним политичарима – који су максималистичким захтевима да Србија сачува „сваки педаљ“ своје територије довели до тога да је изгубила и оно што је могла да сачува.

Подела је опција која заиста одсликава реалност Косова, али та идеја не може да прође са адресе оних који су годинама тврдоглаво негирали реалност. Чак и данас, српски поборници поделе спремни су да уваже чињеницу да је Косово де факто изгубљено 1999, али не и чињеницу да је и Србија подељена исте те године.

Но, не бих сада о оној чувеној да „Срби никада не пропусте шансу да пропусте шансу“.

Одавно је требало да буде јасно да решење победник-победник, у коме би се тако осећале обе стране, није ни теоретски могуће. Формула победник-губитник такође не нуди решење јер би се кад-тад умножиле фрустрације на страни губитника, ко год он био.

Сматрао сам, и својевремено писао, да магичну формулу треба тражити у варијанти губитник-губитник. Обе стране би на неки начин биле равноправне у осећају губитка – што би им омогућило да се диче оним што су добили.

Подела је управо то решење. То је рационална, на неки начин чак и праведна солуција по формули 15:15. Србија губи око 15 одсто своје територије, Косово губи исти постотак поделом, разграничењем, зовите то како хоћете.

Проблем је што наши политичари немају осећај за време. У недостатку визије, смисла за реалну процену ситуације или храбрости, препуштали су се сањарењу о небеској правди не примећујући да време одмиче, а с временом и разне прилике.

Идеја поделе није нова. Повлачи се по кулоарима САНУ дуже од две деценије. Лансирао је „отац нације“ Добрица Ћосић, тврдећи да су Американци били спремни да Србима препусте трећину јужне провинције.

Као могуће решење поделу је помињао и Зоран Ђинђић, али јавна дебата у Србији никада није отворена иако је за претпоставити да је народ реалнији од својих политичара и да би се помирио с губитком под условом да нешто добије.

Онда је дошло време епског заклињања у „сваки свети педаљ“ српске територије Јерусалима, подсећање на Лазара и Бранковиће, позивање на небеску и друге врсте космичких правди, писање уставне преамбуле и владине платформе, изгласавање скупштинских декларација.

Српски политичари су у свом патриотском заносу који им је заклонио све видике и затворио све прилике сами себи толико везали руке да је реактивирање поделе деловало као крунска издаја.

Ипак, идеја поделе полако се поново усељавала у кабинете мада нико није имао храбрости да је одатле пусти у јавност. Макар као пробни балон.

Време, категорија на коју они који се називају овдашњом политичком елитом гледају као да су седма инкарнација будиста, неумитно је протицало.

Чекало се, тврде неки, да идеју лансирају Руси, али они су гледали своја посла. Лепо је Владимир Путин рекао да не жели да буде већи Србин од Срба. Москва се држала става да је прихватљиво свако решење с којим се сложе обе стране, мада је на преговорима Београда и Приштине у Бечу 2007. руски посредник поделу назвао „фантастичним сценаријем“.

Када је овог 11. марта отворен нови „дијалог“ – да будем политички коректан – између Београда и Приштине, међународној заједници је лакнуло, али одмах су се појавиле разне теорије. Од очувања статуса кво до модела „две Немачке“ по коме Београд не би признао Косово а Приштина не би могла да уђе у УН.

Онда је, попут лисице која је улетела у кокошињац, уочи четврте рунде дијалога Дачић убацио „разграничење“ које је показало колико је питање статуса осетљиво, чак и међу савезницима Приштине који поричу да такво питање данас уопште постоји.

Дачићева реч деловала је као детонатор. Српска влада оградила се од личног става свог потпредседника а њени званичници упозорили су да би подела значила егзодус 70.000 Срба јужно од Ибра.

Подела је лоша, каже државни секретар Оливер Ивановић, јер у том случају Албанци ни би више имали ниједан разлог да „примењују оно што смо ми одбацили, а што у сваком случају није тако лоше – Ахтисаријев план, макар у његовом техничком делу“.

Ето где смо ми. Испада да план прокаженог Финца и „није тако лош“. Зашто тада Београд није покушао са идејом поделе? Знам зашто, али не бих да узнемиравам уснуле сове Воје Коштунице и увиђавног Бориса Тадића који му је кохабитационо повлађивао.

ДСС и Нова Србија немају сада никаквог права да критикују. Ако смо пропустили да нешто добијемо, а јесмо, онда то пре свега њима треба захвалити. О „америчкој подвали“ о којој говоре радикали немам намеру да трошим речи.

Вашингтон је јасан: питања територијалног интегритета и статуса Косова нису и неће бити тема икаквих разговора.

Косовски Албанци су здушно против. Они су територију укњижили као своју и ништа друго им не одговара. Узвикују „никад“ одвајању севера по истој матрици по којој Београд кличе „никад“ независности Косова.

Додатни проблем с поделом је то што би такво решење данас имало озбиљније последице по Србију и регион него што је то био случај раније.

Они у Приштини који би и прихватили идеју подразумевају да подела значи размену територија: ја теби север Косова, ти мени Прешевску долину. Има ли Београд понуду?

Шта би било с Македонијом? Шта са Санџаком? Шта с Босном?

„Све опције су отворене за дискусију“, храбре се наши преговарачи, али верујем да од поделе као формалног решења нема ништа. Неформално је већ део друга прича која захтева кратак осврт на недавну прошлост.

Косовски Албанци су, не заборавимо, давно дефинисали независност као свој стратешки циљ ка коме су солидарно напредовали. Куповали имања. Плашили. Србију и њен целокупни систем су дисциплиновано игнорисали. Користили све тактике и нису жалили новац како би лобирали по свету и стицали савезнике.

На крају су марта 2008. прогласили независност коју данас признаје 75 земаља.

Србија није имала ни визију ни програм. Није инвестирала да би сународнике задржала на Косову, да би их одбранила од страха и одвратила од продаје имања.

Београд је своје лојалисте на Косову богато награђивао положајима и новцем препуштајући остале својој судбини. Срби на Косову су се поделили, не само захваљујући реци Ибар.

Потом је Милошевићева политика „мало морген“ очекивано призвала катаклизму.

Пошто су српски политичари и даље таоци своје реторике, а још више предизборних страхова, јасно ми је да ће наставити са оним „никад нећемо признати“.

Шта сада, како даље?

Техничке проблеме могуће је решити уз понешто добре воље и притиска са стране, али статус Косова неће бити промењен. Неотуђива територија је отуђена.

Ствари једино мења стварност на терену. Уколико се о њу не оглушује. Београд је предуго игнорисао процесе које су косовски Албанци лансирали пре најмање две деценије.

Зато сада не може да их мења. Али може нешто друго. Да стрпљиво – по истој рецептури коју су користили Албанци – чека да сазри нека нова реалност која ће временом добити нову форму.

Хоћу да поновим да од поделе нема ништа, али да север Косова има будућност која је садржана у прошлости. Само треба бити стрпљив. Као што су Албанци били стрпљиви.

Ако наши политичари потајно схватају да Београд више неће владати у Приштини, могли би да закључе и да ће Приштина тешко владати у Косовској Митровици.

Само за то је потребно време. Доста времена. А они би све, и то одмах. Свакако пре нових избора.


Коментари33
6218c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tamara I
Da pokušamo rekapitulirati: autor nudi u zamjenu nešto što već imamo za nešto što već imamo? Ja, na primjer, mislim da bi najbolje bilo zamijeniti ovakav Beograd za Kosovo. Kad bi već i došlo do tog razgraničenja i zamjene, onda bi se valjda Preševska dolina mogla dati samo za ono južno od Ibra, za ljude i manastire i crkve, a ne za Mitrovicu.
ДУШАН ШЕПШИНАЦ
Можда се све може објаснити недостатком ЈОДА у нашој исхрани!
imaginati 011
Veliki su se vec dogovorili ,Rusija je presedan na Kosovu naplatila u Gruziji,na Kosovu je protektorat a Srbija okruzena NATO drzavama nemocna.Mogucnost da povrati mali deo Kosova postoji ako se prikljuci NATO savezu a narod zbog bombardovanja nikad nece pristati,dakle price o podeli Kosova u trenutnoj situaciji su nerealne i sluzi za dnevno politicku upotrebu.
bogdan basaric
Ko moze da nam garantuje,da ce ta podela uspeti. Niko. Ovo je sam prvi korak u priznanju Kosova od strane zvanicnog Beograda. Tadic govori preko Dacica ono sto mora da obavi.Naravno da se pomalo boji sledecih izbora ali njegovim nalogodavcima,njegova pozicija u Srbiji,nije mnogo vazna. Slicno su prosli svi srpski politicari koji su bezrezervno verovali,da imaju prijatelje u beogradskim ambasadama.
страст страст
Нико човека не може унесрећити као што то он може сам себе!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумнисти
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља