петак, 14.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:34

Моја музика, моја истина

петак, 27.05.2011. у 22:00

Када се човек нађе пред задатком да направи скицу за аутобиографију, у глави почну да му се гомилају недоумице, пре свега око истинитости докумената и грађе по којима треба да преврће и из којих треба да одабира и одбацује, да признаје и пориче, да мери и процењује, покушавајући да коначно на светлост дана изнесе и оне своје особине и уверења за која сматра да су неправедно потиснути или непримећени у очима других. Тада се суочава са спознајом да се највеће истине крију у оном људском деловању у којем нема преиспитивања и вредновања, у којем нема ега и магловитих сећања, тамо где човек поништава себе и предаје се пољу чисте свести, где постаје једно са Духом.

У мом случају права истина и љубав, које ни у овој скици за аутобиографију вероватно нећу имати храбрости, а ни свести да до краја изговорим и напишем, налазе се у мојој музици. Ипак, нагињући се ка оном најдаљем комаду земље, на којем се налази сачувано моје детињство и оно што је у варљивом сећању од њега остало, спопада ме неописива чежња за тим острвом, са свим његовим ритуалима, веровањима, искреношћу.

Дионизијске свечаности на Петловом брду

У нашој породичној кући на Петловом брду, на самом крају Београда, увек је било живо. Моји родитељи, посебно мајка Босиљка, волели су друштво и откад знам за себе у тој кући је, уз нашу породицу, увек живео још неко – разведени пријатељи мојих родитеља, професори књижевности на раду у Француској, мамине и татине уцвељене, или као птице брбљиве пријатељице, мамине другарице – необуздане студенткиње које би усред ноћи остајале без изнајмљене собе, разне дадиље из Војводине (међу којима је било и ситних али и крупнијих крадљивица), али и „страшна куварица” тетка Лујза (која ме је ликом подсећала на друга Тита, те је њен природан ауторитет надрастао сваку способност поимања). Она се бринула о мени и о мојој сестри Милици, о кући и о свима нама са гвозденом, неумољивом и беспоговорном посвећеношћу, и то готово до мојих студентских дана. Поред ових, сталних чланова, кућа је у себе, са огромним осмехом примала и небројене комшије, пријатеље песнике, књижевнике, професоре, ТВ и радијске новинаре, сликаре, као и неколицину наставника музичког, који су умели лепо да певају и свирају.

Ту, у тој кућици у цвећу, са мирисом липа, јоргована, багремова и борова у позадини, одвијали су се непрекидни празници, предивне Дионизијске свечаности, током којих се смејало, причало, расправљало, свирало и певало, певало, певало. Тада, у том сузном, задимљеном, а ипак најмириснијем и насмешеном рају, научила сам да треба, до изнемоглости, да задржавам себе будном, како бих ухватила и упамтила сваки тренутак надахнућа тих, маховином дуванског дима облепљених гласова, који су допирали из дневне собе, а који су у хетерофонији извијали мелодије војвођанских, циганских и староградских песама, које су се тако, распамећене, дивље, али и сетне и незаборавно узбудљиве, нежне, низале до самог јутра. Касније сам током живота овај предивни ритуал изнуривања будношћу бескрајно понављала у дугим ноћима компоновања.

Естетика анђелчића и колачића

Социјалистичку школску учмалост масовних песама и приредби којима су доминирали распукли, пубертетски, неартикулисани и из недара невољно отети урлици у чијим међутоновима су се распознавале „Стојанка мајка Кнежопољка” и „Кадињача”, освежавала сам сопственим културно-уметничким ангажманом. Пошто је један од неприкосновених ритуала, који је мој отац увео у наше животе, било и присуствовање ТВ преносу бечког новогодишњег концерта, мој истанчан унутрашњи слух, баждарен вековима пре, кроз колоне предака, који су се свом силином својих грубих и намучених живота борили да опстану у мутним врбацима ритова на ободима аустроугарског царства, а тек у ретким тренуцима предаха се предавали, али онда потпуно, као у сну, трансу певања и играња, примао је ове бечке дворске мелодије милиона, са усхићењем чудног препознавања, али и са необјашњивим осећајем потребе да се у ту естетику зашећерених златних анђелчића, колачића, тешких сомотских драперија и увелих ружа, удене смрад овнујске коже и бат копита, који као да допире из унутрашњости земље и који има способност (донекле као у филму-бајци „Чудотворни мач”) да се претвара у разуздани пагански плес. Тако је у мојој 11. години настао балет за школску приредбу, у којем су невино учествовале другарице из разреда, а у мојој кореографији, у којој су се на Штраусове валцере и полке одвијале енергетске слике из „паганске Србије” у једној сасвим, наивној и немуштој дечјој визији, која је, међутим, имала ту фантастичну предност да блешти својом искреношћу и слободом. Сада ми се чини да у основи мог музичког језика лежи спој између жудње за дивним, анђеоским, небеским мелодијама и ритуалне, демонске, до изнемоглости исцрпљујуће, лудачке енергије паганске игре и циганског дерта, које су моји преци покупили током безбројних номадских селидби кроз јерменске гудуре, румунске и српске мочваре, баруштине и степе. Отуда и наслови мојих композиција – Дух из тикве, Скомрашка игра, Песма путника у ноћи...

Хор перлеских паора

Религиозна историја моје породице има особене корене и они су у највећој мери утемељени у вишедеценијској борби моје баке – Мајке, са породицом и средином, а у потрази за Богом. Та борба је за један људски живот прошла готово читаву хришћанску, нарочито новију хришћанску историју – од православља, преко назарена и баптиста до Адвентистичке цркве. И сада се понекад пренем, као да чујем њен танки, високи глас, који подсећа на глас Рахеле Ферари у филму „Танго аргентино”, како се, док пева своје адвентистичке песме Богу, смирено и одсутно, али неприкосновено надвија над лењо зрењанинско послеподне, које се тешким, прашњавим, испрекиданим астматичним дахом једва пробија кроз зелене ролетне у старој кући на Житном тргу. Ипак, несвесним каналима и путевима, моја религиозност стасавала је сасвим постепено, и то пре свега у сусрету са чудима музике и уметности. У дивној барокној цркви у Перлезу, у селу у којем су живели родитељи мога оца Петра, у доба Божића или Ускрса, док бих се, током службе, уморна и озебла пребацивала са ноге на ногу, из обамрлости би ме, изненадно, отимао заглушујући пев хора перлеских паора, сачињених од свега неколико грубих, као суво дрво квргавих стараца. Из њихових набреклих грла и грлених жила, допирала је песма тако застрашујућа и моћна, као да се одвијала на самој ледини Голготе пре две хиљаде (али и кроз две хиљаде) година и као да су се у микротоналним пукотинама њиховог певања налазиле озвучене и сакупљене све њихове паорске стрепње, наде, жеље и очекивања, које су са потпуним и коначним предавањем упућивали једином Богу и његовој недокучивој и светој вољи. Тај свет ненаштимованих, четврттонских грлених жица које трепере по законима свог дубоко потресног, аутентичног, прастарог, несазнатљивог извора, магнетно ме је привлачио. Касније су се из звучних одблесака ових сећања рађале моје опере Зора Д, Маратонци, Симон изабраник...

Иако су се даље кроз мој живот плеле нити најразличитијих музичких догађаја, доживљаја и људи о којима сам често већ говорила, два су човека одредила правац и смер мог живота у потпуности. Једног фебруарског јутра, у блештаву, готово златну болничку собу у којој сам лежала, донели су ми горостасног патуљка, чекињасте, као нафта црне косе, обученог у тиркизну мајицу, са великом тканином обавијеном око ногу, везаном канапом у струку. Изгледао је као мали фратар. То је био мој Петар, мој син. Представила сам му се тихо, збуњено, без речи, певушећи мелодије из Дизнијевих цртаћа и из серије „На слово, на слово”. У тим мелодијама и нашим луцидним измотавањима загрљени смо и данас. Друга бајка одвијала се, овога пута, мајског дана, након сасвим обичне прес-конференције у концертној дворани, где је један човек свирао свиралу – био је то Чаробни свирач, који душу лечи, демоне изгони, љубав дарује. Није могло да буде другачије – пошла сам за његовим звуком. То је мој Борислав, мој човек.

Сада је моја музика сасвим слободна, опуштено прескаче баријере, поскакује, смеје се, урла, вришти, грца, радује се, голица, плаче, рида, отима се и онда опет смирује. Она путује, упознаје, разговара и много се радује. У повременом мрешкању изазваном неким њеним успехом, знам да нема мојих заслуга, не губим јасну слику смисла који се састоји у потпуном предавању и сопственом поништавању. Праву вредност ће одредити време и трајање, то препуштам њима. Једино што бих од ње волела јесте да и на даље буде траг живота вођеног савешћу и љубављу.

Исидора Жебељан  

-------------------------------------------------------------------- 

О нотама и словима

За протеклих осам година 26 композиција Исидоре Жебељан изведено је на више од сто концерта, оперских и балетских представа у готово свим земљама Европе, у САД и у земљама Далеког Истока. Њен интернационални успон почео је светском премијером опере „Зора Д.” (Амстердам, 2003). И друге њене опере имале су премијере по Европи: „Маратонци” (Фестивал Брегенц, Аустрија, 2008), „Симон изабраник”, (у продукцији Опере из Гелзенкирхена и театра „Шаушпил Есен“, Немачка, 2009), као и њене композиције које су најпре изведене у Лондону (Песма путника у ноћи, 2003, Скомрашка игра, 2005 и Дух из Тикве, 2006), на Венецијанском бијеналу (Коњи светог Марка, 2004), у Кентерберију (Поломка квартет, 2009), Ослу (Латум лало, 2010).

Немачка издавачка кућа CPO објавила је у марту компакт диск са оркестарском музиком Исидоре Жебељан. На њему су композиције „Коњи Светог Марка”, „Руковети”, „Скомрашка игра”, „Селиште” и симфонија „Пикарске сцене”, у извођењу Јаначек филхармоније из Чешке, Жебељан оркестра и диригента Давида Порселајна из Холандије, са сопраном Аиле Асоњи из Естоније, као солисткињом. Промоција диска у Србији биће одржана 21. јуна, у Београду.

То је био повод да Исидора Жебељан буде још једно лице из наше рубрике „Мој живот”. Да нам о себи каже и неке мање познате ствари. Пристала је, али је интервју прерастао у монолог, разговор ауторке са самом собом и својом уметношћу. И све у даху. И зато је ово Исидорин текст. Не портрет, већ аутопортрет, у једном потезу.

М. Ш.  


Коментари6
0bd68
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

donata premeru
Citat: 'Prava istina i ljubav, koje ni u ovoj skici za autobiografiju verovatno neću imati hrabrosti, a ni svesti da do kraja izgovorim i napišem, nalaze se u mojoj muzici.' ISTINA JE! I OVU ISTINU U ISIDORINOJ MUZICI OTKRILA SAM KADA SAM SLUŠALA NJENU SCENSKU MUZIKU ZA BIHNEROV KOMAD Leons i Lena /u JDP/ i odmah posle toga lično joj uručila - u prisustvu oca Pere Žebeljana koga takođe zaboravlja i ispušta iz njene ISTINE- dala formular za konkurs britanske Genesis fondacije i tamo je ušla u osam odabranih. To meni može da zahvali da je na ovaj način koraknula u svet 2003. godine i opera 'Zora D.' je naručena i izvedena (ne u Londonu gde su izvedene prve tri nagrađene) nego u Amsterdamu i Beču. S pravom, zavredela je ova opera jer je izuzetna. Ali mene, Donatu Premeru, nikada Isidora Žebeljan ne pominje kao inicijatora za njen uzlet i izlaz u SVET- niti me je po nekom građanskom redu pozvala na kaficu ili ikada rekla HVALA! To ona ne poznaje. Ili ne želi...?
Kompozitor Srpski
Meni je zao da Isidora pored tolikih imena ne spominje svoje kolege kompozitore, a narocito ne one sa kojima je bila bliska i umetnicki i kao kolega, i sa kojima je imala prve koncerte u SKC i KCB. Zar to nije bitno za umetnika?
Zeljko Majstorovic
Zbog cega smo tako skloni sve i u zacetku zatirati? U cemu je lose da svi pokazemo ono sto znamo? Stara je istina da je vrijeme nepotkupljivo. Zasto mislimo da je skromnost vrlina i onda kada nije iskrena? Zar nije bolje skupiti hrabrosti i znanja i izneti svoje neslaganje, ukrstiti svoje argumente i drugim argumentima, nego polurecenicom nesto sebi promrmljati u bradu - i misliti da je nesto receno.
Iks Ipsilon
Paorska samodovoljna memljiva staro-gradjanska austrougarska dosada, dosadnija od obicne dosade, a koja se od istih likova promovise kao nesto zanimljivo.
самохвала и самопроизвођење
Постоје и сасвим различита мишљења, стручна иу добро упућена, о овом напречац академику.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља