Од нашег специјалног извештача
Коњиц – До јуче сам имао концепт данашњег говора, од јуче га више немам, јер је ухапшен Ратко Младић. Посебно ако имамо у виду да је са исте те адресе својевремено дошло наређење да се сруши овај бункер, рекао је Грујица Спасојевић, амбасадор Србије у БиХ, на јучерашњем отварању Првог бијенала савремене уметности у атомском ратном склоништу недалеко од Коњица. На отварању су говорили и представници амбасада Турске и Црне Горе као и представници Савета Европе и власти Федерације БиХ.
Отварање међународног бијенала на коме учествује око 35 уметника из 18 земаља света почело је шестоминутном звучном симулацијом атомског удара. Изложба званично носи назив Time machine-No network. Бијенале у Коњицу проглашено је културним догађајем Европе, а за његову организацију заслужни су директор Едо Хозић, и кустоси Бранислав Димитријевић и Петар Ћуковић.
Бункер је саграђен у предивном крајолику на брду изнад Коњица, на десној обали Неретве која, према речима староседелаца, овде има и најлепшу зелену боју. Улаз у атомско склониште изгледа као класична једноспратна кућа, а узани тунел у који се крочи лоциран је на око 200 метара испод земље. Грађен је у тајности од 1953. до 1979, под називом ДО АРК да би се у случају атомске катастрофе ту склонили Тито и његових 350 најближих сарадника.
Бункер је изложба сам по себи. Довољно атрактиван са собама поређаним дуж тунела попут бродских кабина, са креветима на спрат, нетакнутим факс машинама прекривеним зеленом чојом, црвеним телефонима фирме „Искра”... Унутра су и постројења пијаће воде и горива, тоалет папир из 1979. године, сапуни марке „хаваи”...
Склониште је прављено да издржи удар од 25 килотона (око три пута јаче него удар на Хирошиму), а температура ваздуха унутра је између 21 и 23 степена Целзијусова. У објекту су постојале и болница, зубна амбуланта и кухиња, али су њихови капацитети искоришћени у време ратова деведесетих. На почетку рата, 1992. године, српске паравојне снаге планирале су минирање објекта, али је склониште спасено захваљујући официрима ЈНА који су били запослени у њему.
Изложени уметнички радови у оваквом простору припремљени су и организовани тако да ни на који начин не угрожавају његову постојећу естетику.
У Титовој и Јованкиној спаваћој соби изнад брачног кревета Јоана Немес, уметница из Њујорка, преминула ове године, поставила је провокативан натпис који се односи на идеолошку и еротску симболику црвене боје. Из Титове собе може се директно ући у собу његове супруге Јованке. Из Јованкиних одаја постоји директан улаз у кабинет и спаваћу собу премијера (у то време, премијер је био Џемал Биједић). Маја Бајевић, уметница из БиХ, у Јованкиној соби са тоалетним сточићем изложила је вештачку пунђу по којој је Јованка Броз била препознатљива, као „једини украс који јој је остао”, како каже уметница. Шејла Камерић урадила је можда најатрактивнију инсталацију– монументални хеклани рад (хеклале су жене из Босне) који у виду паукове мреже премрежава неколико Титових соба. У просторији где су резервоари горива, уметник из Естоније, Вилу Јанисо, поставио је фантастичних 400 истрошених неонки које се попут пљуска обрушавају на црвено осветљену просторију... Радови уметника проблематизују и ситуацију катастрофе, неизвесне будућности, али и бруталне прошлости као у раду Раденка Милака који мултипликује слику фотографије која је обишла свет, а на којој је снимљен Арканов војник који шутира жену која лежи на тротоару...
– У домену савремене културе, простор бункера и изложба отварају теме које су одраз доминирајућег „предапокалиптичног” расположења: климатске промене, загађење, распрострањеност нуклеарног арсенала... – каже кустос Бранислав Димитријевић.
Бијенале у Титовом бункеру, осим што представља прву значајнију културну сарадњу између БиХ и Србије после две деценије, уз намеру да прерасте у музеј, биће свакако и нова тачка културног туризма у овом делу региона.
Марија Ђорђевић
