среда, 22.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:06

Славуј

Аутор: Иштван Ивановић, Аустријанедеља, 05.06.2011. у 22:00
Славуј (фото: sxc.hu)

Ране осамдесете године. Касно љетно, суботње поподне. На трибинама сам бечког фудбалског клуба у друштву неколико сусељана из прве генерације наших гастарбајтера, који већ 10-15 година живе и раде у овом граду.

Вријеме је пријатно, посјета слаба, а меч без живости и напетости. Но, утакмица је, ионако само, повод наших редовних окупљања и нити је ко пажљиво гледа, нити се ко нервира због лоше игре. Наша мјеста се знају, иза гола, близу кантине и ако неко и закасни, зна тачно гдје ће нас наћи.

Ја, студент, неоптерећен гастарбајтерском свакодневицом, ту тако рећи у пролазу, без много брига и са циљем брзе зараде довољне за пар мјесеци студентског живота.

Они, различити по свему, осим по језику којим говоре и истом нам сељачком и сиротињском поријеклу.

Један се издваја по свему, мој рођак Славуј. Од најранијег дјетињства га тако зову, што због мало измјењеног правог имена, што због продорног гласа, а што због чудне навике и необичне потреба за пјевањем. Тај његов нагон и у суштини смијешна настарност, никако не попушта, већ с годинама постаје све учесталија појава.

У младости, док су га још упозоравли да то не чини и да се сабере, трпећи честа ругања дјеце и одраслих, он се донекле и устручавао и контролисао. Али, од како је дубље загазио у године, нити га ко опомиње, а нити се он устеже и устручава. Пјева свуда и у свим приликама, без правог повода и мрве стида, све чешће и све жешће. А када га прође (то траје пар минута) заузме пређашњи став и учествује даље у причама, шалама или просто слушајући као да се ништа није десило.
Понекад му се неко прикључи у пјесми; игноришући започете теме и досадног говорника, или из властите потребе, али и из спрдње и досаде.

У очима старих познаника и пријатеља одавно је то неважна, поблиједила фалинка, попут гласног зијевања или честог трептања, на које се навикло и гледало без зачуђености. Само у шали, а и то све ријеђе, понеко се сјети и спомене његова дјечачка, плачљива правдања (опонашајући, како се Славуј ударао по грудима и имитирајући дјечачки гласић), да је то јаче од њега, да га пјесма „лијечи“ и да само тако може дати одушка души. Нема човјека без мане, мање или веће и уочава се прије или послије.

Нисам познавао никога коме је пристајао надимак као њему.

Био је маленог раста и угојен. Глас му је у несразмјери са стасом и да га човјек чује, а не види, помислио би да је то људска грдосија; ни мањег стаса, ни јачег гласа.

На њему широко раскопчана жута кошуља са крупним шареним цвијетовима, а из високо засуканих ногавица вире округласте ножице у подмрко-бијелим докољенкама и сандалама. Преко леђа пребачена лагана, љетна јакна из које бљескају пуне, длакаве подлактице украшене дебелим, златним наруквицама и металним сатом, који се често откопчава.

Пушио је много, често трљајући ситне зелене очи и жмиркајући као да се тиме брани од љутог дима. Прсти су му кратки и дебели, налик маленим комаљикама класа пуцавца.

Он никада није сједио мирно без неке ситне занимације или игре. Урођене нагоне и стечене навике ни у чему није спутавао и све је радио инстиктивно; час у рукама окреће цигарете, упаљач, бурму, час провлачи и премјешта привјесак са ланчића, час ставља и скида сунчане наочали, подижући их преко високог чела и просиједе косе.

Знам га из дјетињства, када сам одлазио његовој кући по млијеко. Дошавши из војске, оженио се, прионио на корпу и добро зарађивао плетући већ тада врло тражени плетени намјештај. Био је добар мајстор. Убрзо је, међу првима у селу купио мотор Т-12. Живио је са женом, двоје мале дјеце, мајком и старијом сестром. Отац му је умро кад је био дјечак, па је зарана спознао сву тежину и горчину опстанка на мало земље.

Корпарство је учио двије године у Валпову, отишавши тамо преко неких очевих пријатеља, који су гледали да се фамилији како- тако помогне. 

Гдје год је био и што год је радио, привлачио је пажњу, али не само због пјевања.  У свему је био страствен и у све уносио себе цијелога. Тако је било у сваком послу који је радио, али и у разним играма; карте, домине, каиш, шудла, блишка, скакање са бајера у Саву. Легендарне су и још се памте његове трке са бициклом и мотором. Волио је и играо ногомет, а запамћено је остало да је једном на Бари у шутању лопте у даљ побиједио и Иљку Катића (И кад год би се поменуо тај догађај - ко успут и ко фол случајно- чула би се сваки пута иста верзија, али зачињена новим псовкама и самопријекорима, како је Иљко, ето, послије постао познат и чувен и намлатио се пара ко блата, а он; нико и ништа, туђи најамник).

Шутао је босе ноге, а фудба је била наквашена И тешка. Освојио је прво мјесто, а награда је била радио. Послије тог клађења нога му је натекла, као нарасли закувани крув. Дан-ноћ, пуне двије недјеље, мијењао је ракијске облоге, дочекивао друштво пун поноса и пјевао научене нове пјесме. Од тада се увјерио и запамтио да у сваком злу има и нешта добро.

Мотор је возио преко цијеле године, што из нужде, што из љубави. За хладнијих дана, а посебно зими вративши се кући сједио је или стајао дуго поред пећи у разним позама, да се одмрзне и дође себи. А да не би слушао и трпио неизбјежне мајчине и женине пријекоре и упозорења, како ће га те лудости и будалаштине стићи кад- тад у животу, он је накупљено иње са зулуфа, обрва и трепавица пуштао намјерно да капље по усијаној пећи, производећи тако гласну рафалну паљбу у којој је потајно уживао.

Био је међу првима, који су организовано, преко бироа рада отишли у иностранство. Послије је увијек напомињао - више због нових авантура, него пара.

У његовој близини осјећао сам се природно и весело. Био ми је увијек драг и симпатичан, због своје природности, отворености и искрености.

Овдје у туђини, дочекивао сам га у пјесми, гласно се смијао његовим сочним псовкама, радознало запиткивао и слушао интересантне закључке "Не буди наиван, мој рођо. Туђина је ово, а у њој нема милости. Све је пара и сви је хоће. А сви се претварају и сви би да буду господа. Ма, пусти ти то. Ја чим завршим оно кући, враћам се. Нога, магла ба. Овдје си само слуга, доживотна. Нема овдје живота. "

Утакмица се и завршила, а ми смо још на истом мјесту сједили са ко зна којим по реду пластичним пивским чашама. Напустили смо стадион, када су почели гасити рефлекторе.

Обећао ми је вожњу кући следеће недјеље, пошто путује сам и друштво би му добро дошло. Када сам следећег петка послије подне закуцао на вратима његовога стана, дочекала ме је његова жена рекавши:“Славко је већ око подне отпутовао и ништа не рече за тебе. Ја, стварно ништа не знам. Па… како је мог`о… јел био пијан кад је обећао…шта сте се...па, како сте се договорили? Ја, стварно… е, јест ми жао, браћо моја драга!“.

Славуј је умро неколико година послије, брзо, од рака. Одавно сам му опростио.

Послије дуго, дуго година опет сам на оном истом мјесту, опет је касно, љетно суботње поподне и опет је утакмица без жара.

У игри је и мој син и трчи за лоптом (као што се у животу трчи за срећом). Ономад, док сам ја дочекивао пјесму Славуја у туђини, он је био у мом даху. Дио оне давне младалачке снаге и енергије је у том младом човјеку, дио је неповратно потрошен, бачен и расут, а преостали дио се све брже круни.

А Славуј је одавно код куће, на небу и чека нас сигурно с пјесмом.


Коментари10
8e2cc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sreto goranovic
svaka cast skolski....
umetnik umetnik1
ovo kao da je Ivo Andrić lično pisao?! svaka čast autoru, skoro da sam mogao da vidim i čujem njegovog druga Slavuja...
Laza .
Prica jeste lepa, ... ali je ono stvarno kolibri!
Neso,bivsi tuzlak jovanovic
...poenta je u prici, moja braco Srbi a vi trazite dlaku u jajetu...slavuj ili kolibri...boze dragi, kakav smo narod i dobro nam je!!!...hvala za izvrsno napisan tekst, vredi ga vise puta procitati,...tek onda ce ga mnogi zaista i razumeti a ne komentari ..slavuj ili kolibri...pozdrav iz Ciriha!
Kolibri Hamming Bird
Oh! Yes, Hamming Bird, male a prelepe, najvise ih ima u Californii

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља