среда, 23.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 17.11.2006. у 18:42 Дубравка Лакић

Филозофија трубе

Бобан Марковић

"Гуча" Душана Милића, романтична, топла музичка мелодрама са хуманом поруком, од оне је врсте филма после којег се из биоскопског мрака излази са високим процентом побољшаног расположења.
Растерећујуће забаван, непретенциозан и ритмичан, "обојен" заводљивим звуцима драгачевских труба, харизмом галерије ликова и пејзажима питорескне Србије под шљивама, "Гуча" са лакоћом мами осмех на лице, откључава и најтврђе срце, нудећи 93 минута доброг провода у биоскопу.

По драматуршкој структури (прича у три јасна, елипсама неоптерећена чина) и овај Милићев филм попут претходног "Јагода у супермаркету", блискији је узорима из америчке индустрије забаве до онима из европско-уметничких филмских мануфактура, по тематици одмакнут је од претходника у српском филму (Саша Петровић, Емир Кустурица), а по коначном исходишту филмско дело којем сасвим пригодно стоји, већ после првих пројекција, стечени надимак "Српска Буена Виста". Јер, у финалу, ово и јесте филм о, како кажу, највећем српском бренду, готово нестварном Драгачевском сабору, популарној Гучи, која је за сваког србијанског народног трубача златни сан.

До тог и таквог финала Милић стиже кроз шекспировску причу (са срећним крајем) о немогућој љубави између шеснаестогодишње Јулијане, ћерке шефа највећег српског блех-оркестра и страственог обожаваоца Луја Армстронга по којем носи надимак Сачмо и њеног вршњака Ромеа, талентованог и перспективног трубача ромског конкурентског оркестра којег предводи његов очух Сандокан. Њихова љубав нема подршку јер су се срећи на путу испречиле, што због расистичких предрасуда што због саборске такмичарске суревњивости, обе породице. Само што нису у питању Шекспирови Капулети и Монтеги, већ Трандафиловићи и Петровићи.

Од тренутка када на свечаном породичном скупу у данима пред такмичење Сачмо Трандафиловић, испровоциран, неопрезно обећава да ће се одрећи својих расистичких предрасуда и прихватити Ромеа уколико овај успе да га надсвира и победи, Милић тежиште приче полако премешта на плећа младог, главног јунака. На Ромеово одрастање, унутрашње проблематичне породичне односе, коначно и на његово сазревање. И животно ("Удахнемо и дођемо на свет голи, издахнемо и одемо са њега празних руку. Све између је креација") и трубачко ("Истина је тон који издуваш кроз трубу, само најбољи се чују најдаље..."). Све између је у функцији филозофије трубе, све је у даху, када умре дах роди се тон. И још какав, прашти од емоција.

Ово су уједно и најзаводљивији делови Милићевог филма, они у којима оригиналну филмску музику Дејана Пејовића и његове обраде неких традиционалних нота у студију изводе "црни" и "бели" оркестри Бобана и Марка Марковића и Драгана Игњића, а на платну врло добро одабрана и уверљива плејада професионалних глумаца и натуршчика. Не би нас зачудило да музика из "Гуче" надживи и сам филм и нађе се на репертоару сваког озбиљнијег кафанског или свадбарског трубачког оркестра.

Занимљиво је да је Душану Милићу пошло за руком да уверљиво понуди социјалну структуру карактера посве другачију од клишеа и стереотипа на које смо навикли у српском филму. Милићеви Роми су градски музичари са пристојним животним стандардом, док су Трандафиловићи богати српски сељаци. Тумаче ромских ликова Милић је непогрешиво нашао међу натуршчицима којима труба није страна. Са трубом се од своје пете године дружи Марко Марковић (Ромео), син Бобана Марковића, коме је отац за осамнаести рођендан поклонио оркестар, а она није страна ни глумачки природном и харизматичном Славољубу Пешићу (одлична улога Сандокана), нити његовом сину Светиславу (Роки), иначе поклонику Бруса Лија. Праву глумачку бравуру понудила је Зумрита Јакуповић као Ромеова мајка, а Сандоканова жена Маријана (опробала се већ у аматерском позоришту).

"Гуча" је понудила и ново филмско лице, једну од ретких глумачких плавуша – шеснаестогодишњу Врањанку Александру Манасијевић (Јулијана), која се у позоришту у свом граду већ доказала као Софка и Коштана, а за дуже памћење су и остварене улоге Младена Нелевића (Сачмо Трандафиловић) и Олге Одановић (Јулијанина крута мајка Параскева)... Комплименте су завредили и директор фотографије Петар Поповић, сценограф Александар Денић, који је имао захтеван задатак да сав неопходан, лицидерски филмски кич, сведе на праву и укусну меру, и монтажер Марко Глушац најзаслужнији за брз и добар ритам филма.

Уколико вам се Ромеово и Сачмово надсвиравање на крају филма учини као двобој из каквог америчког вестерна, само што уместо метака лете тонови, нисте погрешили. То је Милићев омаж филмовима Раула Волша, које је волео када још није знао да ће постати редитељ.

Коментари0
d7b8c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља