четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:06

Сав тај турбо-фолк

Аутор: Мирјана Сретеновићпетак, 10.06.2011. у 22:00
Хемингвејевско бекство из опкољеног Сарајева: Вуле Журић (Илустрација Филип Ацовић)

Када су пре четири године „Ролингстонси” одржали концерт у Београду, Мик Џегер је неколико пута, између нумера, загрејану публику усхићено питао да ли се добро забавља. А писац Вуле Журић примећује да нас наши музиканти ништа не питају, већ нас изнова сва медијска средства уверавају како само уз њих можемо бити срећни...

У роману „Народњакова смрт” (Лагуна), Вуле Журић писао је о епизодама из живота једног забављача, турбо-фолкера Сокола. Али овај јунак није био плод његове маште, како уверава писац, него стварне медијске машинерије, која му није била иритантна сама по себи, колико је то био наш первертирани однос према њој.

– Занимљиво је до какве досаде је доведено забављање, а до каквог императива труд медија да нас забави. Бавио сам се тиме како медији желе да ми видимо људе попут Сокола, и када сам гледам такве ликове на ТВ екрану, питам се да ли они у стварности, уопште, могу да постоје, и да ли су ту због нас, или смо ми ту због њих. У једном тренутку испада да они нас гледају као да смо ми у ријалитију – каже Вуле Журић и наставља како није морао да истраживачки гледа и слуша дречаве слике и прегласне песме да би створио турбо-фолк свет свог романа. Медији нас, сматра, толико злостављају, да је и неколико минута гледања више него довољно да би се схватило да нема шта да се схвати.

Цунами лошег укуса

Брзина је постала суштина наших живота, додаје Журић, и све што траје дуже од три минута проглашава се за досадно. Ћутање је равно смрти.

– Колико се технолошки описмењавамо, толико заборављамо истинска слова. У Историји смо учили како су се у нека стара времена властодршци трудили да народ буде што неукији, а технолошка револуција нас тера да све више умемо, док с друге стране, осећаји тупе, и кад први пут гледате талас цунамија – забезекнути сте, али кад ту исту слику видите десети пут, питање је да ли ћете осетити саосећање, или ће то бити само једна страшна телевизијска слика. Изгледа да је тај талас преплавио и нас саме, сматра писац, и уз констатовање свеопштег губљења доброг укуса, подсећа на једну тезу која нам је дуго пласирана.

– Говорили су нам да је неко смислио турбо-фолк, и бацио га међу нас као атомску бомбу или отров, и да је естетика шљокица од грађана направила националисте, а Милошевићу омогућила да тако и толико влада. Али, зар баштиници идеје шестог октобра нису имали спреман неки контраплан? У међувремену је турбо-фолк естетика постала једина вредносна лествица нашег друштва, мада су једини политички кривци које је боцнула „Сабља” остали Светлана Ражнатовић и Аца Лукас, каже Журић. „Медији се наводно гаде такве поткултуре, а са друге стране је производе”, додаје писац.

Музика Журићеве младости, проведене у родном Сарајеву односила се, пак, на панк и џез. У свој родни град он иде и данас, и иако не жели да се бави спекулацијама типа „шта би било кад би било”, претпоставља да би, и да није било рата, отишао из њега својом вољом, али би му се увек враћао. 

У „кућном притвору”

Када је у Сарајеву почео рат, Вуле Журић као „књижевни балавац” још увек није припадао ниједној књижевној генерацији. Прву књигу „Умри мушки” објавио је 1991. у Београду, а две године касније је дошао за њом, уједно бежећи од њеног наслова. Цитира речи Вудија Алена који је рекао „У случају рата, мој ратни распоред је да будем талац”.

– Слично је било и са мном. Као и већина цивила у Сарајеву, свој ратни стаж сам провео у својеврсном кућном притвору. Са планина су пуцали српски топови, на врата је куцала муслиманска полиција. После годину дана успео сам да постанем преводилац Унпрофора, ишао на линије разграничења две војске, и два пута по 15 дана боравио у Жепи, о чему сам писао у романима „Благи дани затим прођу”, и „Тигреру”, наглашава писац који је у овом потоњем роману писао о хватању одбеглог хашког затвореника.

– Најпре је страшна, а смешна, сама та игра речи:Младић – Комадић – Младић, а занимљива је и реакција становника села Лазарева, који су направили демонстрације, забранили сликање, и напали ТВ екипу, што видим као „чудну врсту ТВ критике”.

– Они су се побунили против начина извештавања са лица места, који је суштински каљао њихов образ. О незнању и брзоплетости медија довољно говори то што су те људе одмах прогласили за избеглице, што темељно обрлаћеном гледаоцу одмах мора да значи само једно – каже Вуле Журић.

Према његовом мишљењу, људи се радо одричу прошлости за чије су добро познавање до јуче добијали петице из Историје. „Мислимо да ће најлакше и најбезболније бити ако се у овом пузању ка Европској унији одрекнемо себе самих. У исто време, стално нам се поручује како су осумњичени и осуђени за ратне злочине све радили у наше име.” Сва срећа, примећује Журић, па нам остаје незлоупотребљено презиме, или макар надимак, под којим се лако прелази у илегалу.

Лица истине

Истина о рату, сматра писац, никад нема два лица, али колико има ратних судбина, толико постоји прича о тој истини. Да ли ћемо јој се макар приближити, и колико брзо, зависи од способности да саслушамо све оне који имају нешто да испричају. Чак и онај који је живео у планини, није гледао вести, нити чуо макар брујање мотора бомбардера, и он има право, сматра Журић, да исприча своју причу.

Сам његов одлазак из Сарајева, како каже, више је личио на странице из Хемингвејевих прича, него на сладуњаве мелодрамске кадрове њихових драматизација, али док те слике бледе, сећање на оне који нису могли да оду, па су, не могавши више да издрже, извршили самоубиство, још увек опомиње.

– У Босни се још увек и опет готово насилно негира реалност подела, новостворени идентитет се назива грађанским, док се било шта хрватско или српско именује као екстремни национализам. Од силне грађанштине и мултикултуралности нећемо моћи да сазнамо ни колико, рецимо, Срба данас живи у Сарајеву.

----------------------------------------------

Полемика Бетона и Прозе на путу

– Стваралаштво прозних писаца моје генерације никада није критичарски класификовано. Нема студиознијег и научног стања ствари, па макар и погрешног. Надам се да ће доћи до реконструисања тог критичког простора, што није толико потребно писцима, колико је потребно читаоцима – каже Вуле Журић, а о сукобу писаца и критичара окупљених око „Бетона” и оних из групе Групе П 70 (Проза на путу) каже:

– Не видим ништа лоше у томе што ове две групе између себе „ратују”. Њихова полемика се тиче врло битних и пажљиво одабраних питања. Од давног сукоба између „Дела” и „Савременика”, нисмо имали две тако профилисане групе које упорно не одступају од својих схватања литературе, друштвене ангажованости уметника, културних вредности и културнога наслеђа.

-------------------------------------------

Вечити дерби

Последња Журићева збирка прича „Катеначо” (КЦНС), насловљена је по фудбалском термину (специфично затварање после постигнутог гола), а фудбал, иначе, игра значајну улогу и у Журићевој поетици.

– Фудбал је чудна животна игра, има своја правила, а никада није иста. Неке утакмице завршене су са 0:0, а биле су интересантније од живота. Писца који се бави посматрањем то мора да занима, будући да ће звездаш, партизановац, и навијач неког другог клуба, гледати дерби на три другачија начина. За Сајам књига Божо Копривица и ја припремамо књигу о вечитом дербију: он пише о Партизану, што је тужнија страна живота, а ја о Звезди... У нашој политици, пак, могло би се рећи да Млађан Динкић игра катеначо! Забије нам гол, па се повуче из владе.


Коментари0
ba370
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља