МАДРИД – Сутра се навршава 25 година од смрти Хорхеа Луиса Борхеса, аргентинског песника, приповедача и есејисте и једног од најутицајнијих књижевника 20. века.
Његово формирање као интелектуалца и уметника почиње већ у детињству у великој породичној библиотеци састављеној од дела на енглеском, који је знао захваљујући баки Енглескињи.
Његово образовање наставља се у Швајцарској, где је са породицом живео између 1914. и 1921. године, добија значајан подстицај у Шпанији, по којој путује током 1919. године, уобличава се у Буенос Ајресу, у који се вратио након 1921. године, да би, захваљујући непресушној радозналости, трајало до краја живота.
Аргентинског књижевника су привлачила средњовековна европска дела, скадинавске саге и класична дела арапске, кинеске и других источних књижевности, а познавао је и Библију, Куран и дела будиста.
Књижевни рад Борхес је започео писањем стихова и бављењем поетиком, а прве стихове „Црвени ритмови”, посвећене октобарској револуцији које никада није објавио, написао је 1919. године током свог боравка на Мајорки.
Следе збирке песама попут „Одушевљење Буенос Аиресом”, посвећена родном граду и објављена 1923, „Месец од прекопута” из 1925. и „Свеска Сан Мартин” из 1929. године у ултраистичком стилу - одбацивање осећајности, субјективности, присуство анегдота, метафора, ироничног тона.
Почетком тридесетих година прошлога века створио је јединствен поетски свет - наговештава заокупљеност универзалним питањима о недокучивости човекове судбине и времену чије незаустављиво протицање измиче разуму.
Основу његове прозе не чини животно, већ литарарно искуство - прозу заснива на основу туђих књига, тачније пише сопствене варијанте туђих текстова филозофске, метафизичке и историјске тематике.
Уметнички највредније дело је књига приповедака „Фикције” из 1944. године. У њој писац прави синтезу урођене маштовитости и креативно искоришћених стечених енциклопедијских знања. Неке од тема су смрт, бесмртност, вечност, свемир, библиотека као метафора света.
Борхес је есеје писао током читавог живота, а теме је црпео из књижевности, историје, теологије и филозофије. Највише је показивао заинтересованост за националне теме - „Језик Аргентинаца” из 1928. и „Видови књижевности о гаучосима” из 1950. године.
Године 1938. књижевник је доживео повреду главе и његов вид слаби, а крајем 1950-тих је и ослепео, али га то није спречило да настави да пише и ствара значајна књижевна дела.
Између 1950. и 1953. године био је председник Удружења аргентинских писаца и држао је предавања у разним образовним и културним институцијама. Од 1955. до 1973. године је био директор Националне библиотеке у Буенос Ајресу, а 1956. постао је професор енглеске књижевности на тамошњем Универзитету.
Најзначајније признање „Премио Сервантес”, награду за књижевност на читавом хиспанском језичком подручју, добио је 1980. године у Мадриду.
Умро је 1986. године у Женеви.
