субота, 04.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 15.06.2011. у 22:00 Марина Вулићевић

Непоправљива идеолошка читања Андрића

Иво Андрић: препознавање у идентитету (Д. Стојановић)

Када би Иво Андрић могао да чује све разговоре о његовој „контроверзној” личности, различита тумачења историје у његовој прози, а нарочито идеје о идентитетима људи који су наставили да живе у земљама насталим из некадашње Југославије, вероватно би се само загонетно осмехивао, не објашњавајући ништа, не стајући ни на чију страну.

Можда је управо на основу те загонетне и „пророчке” Андрићеве црте (а пророштво је заправо изузетна способност логичког закључивања), Тихомир Брајовић, универзитетски професор и књижевни критичар, осмислио књижевно вече, прексиноћ у Културном центру Београда, у оквиру манифестације „Андрић наш саговорник” (од 14. до 16. јуна). Учествовали су Миљенко Јерговић, Горан Самарџић, Мухарем Баздуљ, Владимир Пиштало и Владимир Кецмановић, сви рођењем везани за Босну и Херцеговину, и то после 1961. године и након доделе Нобелове награде Иви Андрићу.

Како ће ови писци изнова тумачити дело нобеловца, и како Андрић „чита” нас, у светлу јужнословенских и западнобалканских контроверзи, занимало је Тихомира Брајовића. Повод је, наравно, обележавање пола века од доделе Нобелове награде Андрићу.

На почетку, глумац Павле Пекић прочитао је одломак из пишчеве приповетке „Писмо из 1920. године”, која је током ратова деведесетих година често цитирана као опомињући глас. Ова прича која говори о Максу Левенфелду, лекару и хуманисти који је из Босне побегао од мржње, и који је иронично живот завршио у Шпанском грађанском рату, ни овога пута није могла да буде тумачена само као белетристика и, уосталом, због тога није ни поново „призвана”.

„Да, Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари није ни тако чудан… може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непрозирним дубинама олује мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час…”, одјекнуо је Андрић кроз младог Пекића, у препуној галерији „Артгет”.

У разговору који је уследио, Брајовић је упитао присутне писце да ли се препознају у лику Левенфелда, у његовој метафизичкој одлуци да оде из Босне, због потраге за простором у којем су стварање и живот бољи и сигурнији.

Миљенко Јерговић донекле се препознао у том идентитету, због тога што је 1993. отишао из Сарајева, а ни сада не осећа да сасвим живи у Загребу. Међутим, као и други учесници у овом разговору, и Јерговић је направио разлику између одласка због „метафизичких резона” и оних који су егзистенцијални. Тако је Владимир Кецмановић закључио:

– Из Сарајева сам отишао из сасвим прозаичних разлога, заправо због неких момака са калашњиковима, иза којих се вероватно налазила она мржња коју је описао Андрић. У роману „Топ је био врео” описао сам широк дијапазон емоција, укључујући и мржњу према себи.

Ипак, писци су нерадо говорили о својим одласцима и личним разлозима, али су благе варнице заискриле када је покренуто питање идентитета, онога што је никло из југословенства, „вештачки конструисаног, а затим деконструисаног”, како је то напоменуо Пиштало.

Где се налазимо између усуда балканских противречности и скрајнутости у свету? Чији је Андрић, којим је језиком писао? Како овако распарчани да схватимо нобеловца који је описао различите светове у целини Босне, само су нека од питања на које су одговор дали Брајовићеви гости. Кецмановић је нагласио да не треба улазити у расправе о пишчевој вољи да припада српској књижевности и језику, док је Баздуљ указао на то да се Андрић никада није тако изричито определио за српску књижевност као Меша Селимовић.

– Андрић је српски писац, али он је и изузетак на Балкану и једини велики књижевник који је писао о Босни целој, о мржњи, као и о ономе што је супротно од ње. Данас се све посматра једнострано. У Сарајеву се сматра да је Андрић био против ислама, да није волео Босну, у Хрватској је неомиљен као „велики српски писац”, а за српске националисте код Андрића се увек може наћи ватиканско-муџахединска завера. То су непоправљива идеолошка читања која су још заоштрена распадом Југославије – рекао је Јерговић.

Један од закључака вечери дао је Вуле Журић, одговарајући на питање о томе да ли данас постоје земља и људи о којима је Андрић писао.

– Кључно је питање не да ли постоји та земља, већ зашто је она још увек иста? Зашто нема радости, љубави, и због чега је много више мржње. Да смо 90. освојили светско првенство у фудбалу мање бисмо око тога полемисали него око тога чија је Андрићева Нобелова награда – додао је Журић.

Међутим, вечерас предстоји једнако узбудљив разговор, у 20 часова у „Артгету”, на тему енигме еротике код Андрића.

Коментари7
47ab6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Niko Govic
Velika Yuga se rodila bolesna, a kao takva dosta je i to dobro prozivela i umrla, ali je za sobom ostavila naslednika, malu Yugicu, koja je nasledila istu bolest u komatoznom trecem stadijumu, a zahvaljujuci velikim stranim lekarima se odrzava priljucena na na aparatima!? A dokle ce to ni Djekna nezna......!!??
gavrilo .
mislim da je jako vazno ko je jer mesa je dobro znao zasto to radi,vidio je mnogo dalje i znao je sta ce se sa nama dogoditi.a mi, nekima nije vazno ko su, zato tako i prolazimo
nikola andric
Sa Nobelovom nagradom Andric je postao svetski pisac. Koga u celom svetu interesuje pitanje da li je on Bosanac, Srbin ili Hrvat? Vecina ostalog sveta nema ni pojma o nasim granicama. Samo primitivni Balkanci mogu da se ''prce'' oko tog pitanjna.
Prosrpski Hrvat
mujke sadikovic | 16/06/2011 10:02 Nije bolan Mujke, srpski pisac je, tako se sam deklarisao i izjasnjavao, a kao takav je i zivio-umro u Beogradu, dakle Srbiji. Ali nedvojbeno je da pripada i nama Bosancima i Hercegovcima, po rodjenju, naravno.
mujke sadikovic
Veliki Bosansko-hecegovački pisac

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља