петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:20

Текст снажнији од представе

Аутор: Ана Тасићпетак, 17.06.2011. у 22:00
Из представе „Није смрт бицикло”

Најновија драма Биљане Србљановић „Није смрт бицикло (да ти га украду)” доноси варијације на теме и ликове који су постављени у њеним ранијим комадима, „Скакавци” и „Барбело, о псима и деци”,али не у смислу истрошености, негативног понављања, идејног замора.

Напротив, ауторка са новом зрелошћу и дубином третира увек подстицајне теме односа између родитеља и деце (кроз анализу односа између Надежде и њеног тате, као и Госпође и Алексе), старења и страха од смрти (лик Надеждиног тате), утицаја недавних ратова на стање свести појединца и друштва (заставник Јокић), испразности и површности бављења дневном политиком (Госпођа), индивидуалне неприлагођености (Надежда), оштре критике институције цркве (сцена смрти патријарха) итд.

И ова драма је написана у фрагментарној форми, животни токови ликова се преплићу, укрштају, сударају, што се постепено, дискретно,открива и што има фини поетско-симболички ефекат. У погледу стилско-жанровских особености, драму значајно обогаћују зачини фантастике и апсурда – у више наврата ликови делују као Бекетови или Мрожекови чудаци, заборављени и одбачени.

У исцртавању њихових судбина има апсурдног претеривања, зачудног и необично духовитог, што луцидно криви базично реалистички постављене ситуације, енормно шири простор маште, отвара нове светове, изван појавне стварности (комад зато помало подсећа на трагикомедије Душана Ковачевића).

Поред ових универзалних вредности које упадљиво носи, драма „Није смрт бицикло (да ти га украду)” представља и конкретан, уметнички уобличен докуменат живота у данашњој Србији, измрцвареној дугогодишњом транзицијом и посусталој у борби са последицама ратова и личноинтересних мотива деловања водећих политичара.

Представа редитеља Слободана Унковског, на жалост, нема креативну снагу ни естетски вредну стилску раскош драме, не успева да на сцени пренесе бројне квалитете текста, низ његових значењских слојева, ватромет различитих нијанси у сликању ликова и ситуација. Редитељски приступ је поједностављен, површан и прегруб, толико да се губи сложеност значења драме. Представи фали суптилнијег израза и нежнијих боја, двосмисленијих знакова, бујније маште – то су захтеви текста који врви од идеја и емоција.

За разлику од режије која је сува и безлична, игра глумаца је углавном сугестивна и надахнута. Но, убедљивост њихових наступа није, на жалост, довољна да покрије недостатке режије.

Анита Манчић је сведенијим средствима ефектно представила Надежду, својеглаву и често сурово циничну, али и врло брижну и посвећену ћерку. Војислав Брајовић је такође пригушенијим средствима упечатљиво створио лик њеног тате, физички онемоћалог и помало уплашеног од смрти, тврдоглавог бившег војника, живописног представника старијих генерација, прегажених временом.

Светлана Бојковић је посебно изражајно, путем чврсте и постојане карикатуре, обликовала лик Госпође, посланице у Парламенту, амбициозне и превише самоуверене политичарке која настоји да све политизује. Горан Шушљик је такође са великим успехом и једним специфично речитим маниризмом изградио лик њеног педесетогодишњег сина Алексе, инфантилног психијатра који личну кризу покушава да превазиђе привременим животом са мајком. Љубомир Бандовић остварује лик полуделог заставника Јокића кроз нешто мање суптилну карикатуру, као и Бранислав Лечић који игра Ропца.

Мање су убедљиви ликови тужно саме професорке Александре (Слобода Мићаловић) и неприлагођене тинејџерке Дебеле (Ивана Вуковић). Глумице су такође кренуле путем карикатуре, али је нису финије изнеле, попут Бојковићеве и Шушљика, па се њихова игра често сводила на преглумљивање.

Група музичара која уживо свира у задњем делу сцене није преко потребна. Њихов наступ неспорно има одређену формалну атрактивност, али то није довољно оправдање за њихово увођење – да се уместо њиховог живог присуства емитовала снимљена музика, не би то био никакав губитак за представу. Сличан је случај са укључивањем неколико пројекција фотографија, углавном фасада зграда, на велико платно у позадини, између сцена – оне су такође сувишне, немају чак ни битнији поетски смисао. Ни сценографија представе није функционална – простор уоквирује гломазна метална конструкција чија се поставка не оправдава (сценограф Валентин Светозарев).

Штета је што представа Слободана Унковског није успела да постане оно што текст Биљане Србљановић сигурно јесте – уметнички вредна слика личних и друштвених тензија живљења у данашњој Србији, веродостојан приказ урушавања система вредности, офанзивног и све дубљег продирања корупције у различите канале друштва, као и тешкоћа да се ишчупа из стања непрестаног тоњења и предуге актуелности питања: Можемо ли пасти још ниже?

На крају још треба напоменути да ово реално мрачно полазиште драме није њен циљ нити коначан одговор. Она се завршава метафоричким спојем раздвојених светова, окупаних јарким светлом које представља подршку и утеху на исцрпљујућем путу извлачења из живог блата.


Коментари12
c6823
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jelkica Todorovic
E svasta! Uzasna predstava, kao da nisu imali dramaturga da im razradi tekst i dijaloge. Osim muzike nista nije vredno u ovoj predstavi. Cak i ovako dobra glumacka postava ne moze da izvuce ovako siromasan tekst
Jelena J
svi kritičari, od Medenice u NIN-u, preko Vremena, RTS-a, Cvetkovića svi su u potpunosti na fonu ovih ocena, tako da ili je Ana povukla nogu ili da se lažemo da bi tako svakako bilo... Inače reakcije publike u našim pozorištima me odavno dovode do ludila, ne prođe ni jedna predstava da neko nešto ne gricne, ne zašuška kesom ili umire od smeha na tragično pogrešnim mestima, ili daje stojeće ovacije Kosi ili ode na Frljića pa bogorada...a šta ćemo, de-mo-kra-ti-ja
Ema Srbinovic
Pogledajte predstavu i uverite se i sami... i pristojnu rolu koju je ostvarila u Tartifu je ponajvise zasluga sjajnog partnera koga je imala u Draganu Micanovicu. Televizija u redu ali, pozoriste (osim mozda mjuzikla, mada je i tu tanka u odnosu na druge svoje koleginice) je ipak za nju preveliki zalogaj.... Istina je istina, pa i kad boli.... E, to biste, draga Karadjordjevicka, TREBALO da znate :)
Marija VII Karadjordjevic
I obican gledalac solidnog obrazovanja,pogotovo neko ko je ljubitelj pozorista bi trebao da zna da je gospodja Micalovic odigrala sjajne uloge u toliko pretstava.Nipodostavanje njene karijere u ovom slucaju,uz svo duzno postovanje,meni zvuci kao plod ciste sujete i zlobe.
Ema Srbinovic
Svaka cast Aniti i Voji... Ceo komad na zalost izgleda kao da je gospodja Srbljanovic napisala sjajan tekst o odnosu ostarelog oca i pozrtvovane cerke, a onda nadogradjivala ostale likove kako bi cela stvar licila na dramu. Potpuno je nejasno kako je gospodja Micalovic uopste dobila ulogu, uloga Andjelke je ipak njen najveci domet. Kao obican gledalac solidnog obrazovanja i ljubitelj pozorista prilicno razocarana reakcijom publike, smejanjem i aplauzima na pogresnim mestima...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља