понедељак, 22.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:13
Не само о послу: РАДА ЂУРИЧИН

Лепа протина кћи

Позната глумица, која је драматизовалa текстове свог најбољег пријатеља Моме Капора и оживела лик револуционарке и феминисткиње Александре Колонтај, каже да се целог живота држала савета свог оца, попа Маринка: „Не дели људе, него их спајај!”
Аутор: Александра Мијалковићсубота, 25.06.2011. у 22:00

Тог последњег мајског дана 1934. године, кад је млада Вршчанка Милева Ђуричин родила своју прву кћер, као да је цео град био окићен трешњама. Мали, сочни црвени плодови красили су стабла, прекривали пијачне тезге, извиривали из плетене корпе коју је будућа мама спустила кад је осетила трудове.

Можда ће баш зато Рада Ђуричин заволети трешње више од свег осталог воћа, и памтити их као посебан поклон за сваки свој рођендан прослављен у родном граду. Али нису то једине лепе успомене које је везују за Вршац.

– Ту сам провела дивно, безбрижно детињство уз родитеље и млађу сестру Надежду, међу пријатељима и суграђанима који су веома поштовали мог оца, свог Поп Маринка. Ето, његовим су именом назвали и једну улицу у Вршцу! – каже позната глумица, које је и сама својим вишедеценијским професионалним и хуманитарним ангажовањем у овом граду (рекла би „на татин понос”) заслужила награду за животно дело, која јој је уручена уз икону светог Теодора, славу града Вршца.

„Буба у уху” и „Тајна црне руке”

Радин отац је пуних 65 година, на сопствено задовољство и на радост православних верника, обављао свештенички позив у вишенационалној, мултиконфесионалној средини малог, мирног војвођанског града у којем су се преплитали језици, култура и обичаји Срба, Румуна, Словака, Немаца… Поп Маринко је и своје две кћери, којима је кум Иван Котов, иначе Рус, надахнуто наденуо имена радости (Радојка) и наде (Надежда), учио толеранцији, љубави према ближњем („ма које вере био”), вредном раду и – скромности.

Како су родитељи реаговали на Радину одлуку да управо глуму, професију у којој је скромност више препрека него врлина, изабере за животни позив?

– У Београд сам отишла с намером да студирам српски језик и књижевност. Уписала сам Филозофски факултет… а онда схватила да нисам задовољна тим избором, да ме привлачи нешто друго. После годину дана постала сам студент глуме на Факултету драмских уметности. Ипак, да задовољим родитеље који су сматрали да је глумачки позив економски неизвестан, завршила сам и онај први факултет. До 1961. у рукама сам имала две дипломе – каже наша саговорница, која се глумом бави и данас (управо је, са колегама и режисером Љубишом Ристићем, одиграла 1.500 представу „Бубе у уху” и прославила четири деценије откако је популарни комад Жоржа Фејдоа постављен на сцену ЈДП, дочекала је и 1.000 извођења „Краја викенда” и „011” са Мишом Јанкетићем) али није сасвим запоставила ни своје књижевно образовање.

Пре десетак година је објавила књигу – дневник „Тајна црне руке”. То је, објашњава, својеврсни позоришни документ, сведочанство о једном од наших најнеобичнијих режисера, Љубиши Ристићу, његовој контроверзној представи, и настанку алтернативног пројекта КПГТ – Казалиште, Позориште, Гледалишче, Театар.

У протеклим годинама Рада Ђуричин је такође адаптирала, драматизовала и приредила за извођење на позоришној сцени, на телевизији и на радију велики број текстова (сакупљених у књизи „Моје монодраме”) пре свега свог омиљеног писца и најближег пријатеља Моме Капора, са којим се дружила још од студентских дана. Чувени писац и сликар је искричаву лепоту Радиних тамних очију и препознатљивог осмеха (једнако блиставог данас, без икаквих козметичко-хируршких интервенција, као и кад је била несташна вршачка гимназијалка) овековечио на портрету „Дама са шеширом”, који дочекује госте у београдском стану Раде Ђуричин и њеног супруга, проф. др Драгослава Поповића.

Самог професора нисмо имали прилике да упознамо. Избегава новинаре, не слика се у јавности са супругом са којом је, иначе, више од 50 година у браку, и све те деценије док је она наступала у својој земљи, на сценама и фестивалима широм света, његове изјаве су искључиво биле упућиване студентима, којима је предавао нуклеарну физику на Електротехничком факултету у Београду, колегама и уском кругу стручњака.

Њени мушкарци

Питамо познату глумицу како су, приватно и професионално, на њу утицали најважнији мушкарци у њеном животу: отац, супруг, син, најбољи пријатељ… и како је њена слава утицала на њих?

– Тата је био човек који је сматрао да се све тешкоће могу превазићи преданим служењем Богу и народу и добром вољом. На свет је гледао без горчине, са разумевањем, ведрином, чак и хумором. Сећам се, непосредно после рата један верник му се пожалио да се плаши да долази у цркву јер ће изгубити посао, а тата му је рекао „Не брини, моли се код куће док ово не прође”.

Поштовао је све религије и волео да помаже људима без обзира које су вере. Недељом је обилазио пацијенте у вршачкој болници и на поклон им носио иконице. А младе које је венчавао даривао је малим Светим писмом с посветом. Уживао је да своје парохијане води у посете манастирима и веома се помно припремао да им говори о тим светињама и српској историји.

Једном приликом, у групи се нашла и извесна Јулишка. Да јој не би било непријатно, из приче је намерно изоставио како су Мађари малтретирали Карађорђа.

И мене је саветовао да никад не учествујем ни у чему што дели људе, већ у ономе што их спаја. И још да се потрудим да свакога дана некога нечим обрадујем, макар љубазним поздравом.

Без гунђања и осуде прихватио је мој избор животног позива, бодрио ме, чак веома пажљиво слушао одломке из мојих улога које сам имала обичај да му читам, па и из „шкакљивијих“ текстова као што је „Страх од летења” Ерике Џонг. Ето како је утицао на мене: ширином свог духа и интересовањем за оно што радим.

Драгослав ме на свој смирен, професорски строг начин „преслишавао“ да ли довољно радим, како држим ствари под контролом, док је наш син Радан, иако помирен са мојом сталном заузетошћу, често умео да каже: „Мама, стани на часак, одмори се, погледај кроз прозор, прошетај Топчидером...”

А Момо Капор је јачао моје самопоуздање тиме што ми је препустио да, без икаквог његовог учешћа, радим адаптације његових текстова – наводи Рада Ђуричин, службено Радојка, понекад називана и Радмила.

Најмлађи „најважнији” мушкарац у њеном животу је унук Димитрије, који је са 5,5 година управо „дипломирао“ вртић. Од баке га дели океан, јер са његовом три године старијом сестром Наталијом, мамом Драганом (графички дизајнер) и татом Раданом (филмски сниматељ) живи у Лос Анђелесу, у САД.

– Радан је у Америку отишао на кратко, али се тамо заљубио у девојку из Чачка, оженио и засновао породицу. Посвећен је послу за који нам је од прве рекао да је „онај прави” – каже поносна мама Рада, чији је јединац овдашњој филмској публици познат по остварењима као што су: „Црни бомбардер”, „Балканска правила” и „Сјај у очима”.

Сви који су имали прилике да се упознају са Радом Ђуричин, или барем да је виде у некој од њених многобројних улога, сматрају је смиреном, веселом особом са обезоружавајућим осмехом… али она признаје да породици и најближим сарадницима понекад „иде на живце“ својим енергичним темпераментом и тиме што све ради брзо, брзо. А шта њу нервира? Кад се њени драги пријатељи занесу причом о себи, па забораве да је питају како је она.

.........

Мамина принцеза лети над градом

Најлепше успомене из детињства Раду Ђуричин враћају у родни Вршац, где је уживала у љубави и подршци породице, изводила мале враголије у школи (коју је, признаје, обожавала, због учења и још више због дружења), и једном, као матуранткиња, летела једрилицом над градом, са младим пилотом Боћом Вишњићем. „Та тиха небеска пловидба показала ми је колико су дивни мој град и моја земља“, изјавила је касније. А захваљујући мами Милеви, она и сестра су расле „као мале принцезе”, ослобођене физичког рада и напорних кућних послова.

– Мајка нас је стално подстицала да будемо образоване, самосталне и економски независне. Од ње, вероватно, потиче моја потреба да се бавим родном равноправношћу и еманципацијом жена, кроз ТВ серију „Мушки род, женски род”, кроз представу „Страх од летења”и монодраме Франке Раме, а пре свега оживљавањем лика Александре Колонтај у Југословенском драмском позоришту (касније и у ТВ филму) која ми је до данас најомиљенија улога – каже истакнута позоришна, филмска и телевизијска глумица.

Њена прва главна улога је, иначе, била Ана Франк (1958, на сцени Народног позоришта), а међу многобројним ликовима које је тумачила само није било јунакиња Чеховљевих драма, о којима је маштала. Али, однедавно, на репертоару Битеф театра су „Три сестре“ у режији Иване Вујић, са Радом Ђуричин у улози Ирине.

„Ипак сам, каже она, бар једну дочекала!.

.....................

Тајна њене младости

Како је успела да сачува ведар дух, витак стас и младалачку свежину упркос годинама, питамо „лепу протину кћи”?

– Нема ту никакве тајне. Једноставно, од родитеља научила сам да на питање „Како сте?“ увек одговарам „Одлично!“, па се тако и осећам.

Вршац, Београд, Стари Град

Три поменута града су јој, сваки на свој начин, најдражи. Овај потоњи, на Хвару, лепом јадранском острву где је провела 25 лета, памти по дивним дружењима са пријатељима из света уметности, по песми, игри, свиркама…

Глумци, представе, позоришта

Никола Симић, Бранка Петрић и Власта Велисављевић у првој поставци „Бубе у уху”, Миша Јанкетић у „Крају викенда” и „011” (ЈДП), Љиљана Лашић и Иван Босиљчић у „Јасмину на странпутици” (Позориште „Славија”) – то су тек неки глумци, представе и позоришта који су постали део биографије Раде Ђуричин. А кад бисмо још кренули да набрајамо ТВ серије само у последњих десетак година „Јесен стиже, дуњо мој”, „Село гори, а баба се чешља”…


Коментари4
9ad92
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nada Milović
Niko tako lijepo i emotivno ne recituje stihove naših velikih pjesnika kao Rada Đuričin. Da li postoji takav CD i kako se može nabaviti, voljela bih ga imati jer kao prof. književnosti vodim i recitatorsku sekciju? Srdačan pozdrav
Snezana M.
Lep tekst, hvala.
Olja bebad
Cak i sa monitora, osmeh Rade Djuricin ozracio mi je ovo nedeljno jutro, a intervju podstakao da jos jednom, u svakodnevnoj brizi i uzurbanosti, pomislim o vaznijim i lepsim stranama zivota.
Oaза Канада
Хвала за леп и инспиративан текст о Ради Ђуричин, она је то сигурно заслужила!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља