уторак, 23.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:45

Тесна кошуља

Аутор: Душан Кецмановићпетак, 24.06.2011. у 22:00

Један број оних који су учинили злодела у рату деведесетих година обраћа ми се за помоћ у мојој психијатријској амбуланти у Сиднеју. Жале се да их муче снови који су садржајем везани за борбе у којима су учествовали, посебно за убиства често ненаоружаних људи.

Не могу да се ослободе сећања на недела која су сами или заједно са саборцима учинили. Кажу, ружне слике им излазе „на сан“, али и на јави, и чине им живот у туђини још тежим. Постали су наглашено раздражљиви, напети, незадовољни собом и средином. Изгубили су осећање за своје најближе. Све се више повлаче у себе. Ту и тамо, притискају их црне мисли. Све у свему, живот им постао неподношљив.

Када год ми се, као психијатру, обрате људи са наведеним психичким тегобама, изазваним злоделима која су починили, тачније, њиховом неспособношћу да их, како се то стручно каже, емоционално и интелектуално обраде, укратко, изађу с њима на крај, нађем се у недоумици. Да ли треба да их осудим, да им кажем да треба да се стиде онога што су учинили, да је психичка патња заслужена казна за почињена недела?

Ако тако поступим, појачаћу њихову психичку патњу, а то значи да ћу им нашкодити. Тиме ћу се огрешити о једно од основних начела лекарске професије које гласи: primum non onocere, што ће рећи да лекар треба да пре свега не наноси штету пацијенту.

Осим тога, зар ми се онај који пати није обратио за помоћ. Он од мене, као лекара, очекује да ублажим или отклоним његову психичку патњу, да му живот учиним мање мрским, да му помогнем да усклади односе са члановима породице, да га одговарајућим терапијским мерама оспособим да „воли и ради”.

Да ли радим против начела моје професије, ако се ставим у улогу судије, некога ко изриче моралне судове о пацијентовом понашању, о ономе што је чинио или није учинио а требало је да учини? Да ли смем да се одрекнем основног етоса професије – да морам да увек делујем у најбољем интересу пацијента?

Али, шта је у конкретном случају најбољи интерес пацијента? Да га психијатар наружи и осуди његове поступке и тиме појача пацијентову психичку патњу, у нади да ће психичка и морална бол учинити да конкретни пацијент два пута размисли пре него што помисли да учини неко ново злодело?

Или психијатар треба да „нормализује“ пацијентове нечасне поступке чије неморалности пацијент није био потпуно свестан у часу кад их је чинио? Нормализовати злодело значило би учинити га разумљивим, такорећи природним у контексту у којем је учињено. То би значило приближити пацијенту да би вероватно поступио на исти начин свако ко би се нашао у сличној ситуацији. Другим речима, психијатар би пацијенту објаснио да нема разлога да се осећа кривим, или барем не у тој и толикој мери да му живот омрзне.

Нормализација у наведеном значењу била би у духу још једног принципа медицинске праксе: када год се зна узрок болести, пре свега треба настојати да се он уклони. Међутим, ако примени поступак нормализације психијатар – хтео не хтео – оправдава злодело, ставља га на раван поступака који не заслужују моралну осуду.

Решење речене недоумице психијатар би могао да нађе у „стављању у заграде“ разлога за пацијентову психичку патњу, и настојању да одговарајућим мерама ојача его одбране пацијента, тако да пацијент може лакше да се носи са психичким тешкоћама, да може да смањи њихов погубан утицај на свој свакодневни живот.

Мада у великом броју случајева управо на овај начин приступам тегобама људи, које су подстакнуте неделима која су починили у најновијим балканским ратовима, не престајем да се питам да ли поступам исправно. Све ми се чини да, када је суочен са наведеном недоумицом, психијатар не може да не осети да је психијатријска кошуља тесна. Не увек, али некада сасвим извесно. То се дешава онда када се строги психијатријски професионализам, који подразумева моралну неутралност, приближава неморалу.

Но, моралну неутралност психијатрије не треба схватити као њену вредносну неутралност. Психијатрија није и не може бити вредносно неутрална. Питање је само које и чије вредности психијатар заступа. Најчешће, психијатар заступа владајуће идеје и праксу, али владајуће идеје и пракса, како су добро приметили Мајкл Дадли и Френ Гејл, нису неутралне.


Коментари4
335f7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Janko Andrijasevic
proslost je okamenjena i ne mozemo je promijeniti. viktor frankl kaze da sve sto smo 'skladistili' u proslost postaje dio vjecnosti. jedina stvar koju mozemo raditi u sadasnjosti i buducnosti jeste promijeniti stav prema stvarima koje smo cinili u proslosti, a mijenjajuci stav mijenjamo i sebe. pojacavanje odbrana samo pogorsava situaciju, jedini put jeste suocavanje osobe sa sopstvenim djelima, preuzimanje odgovornosti za njih, iz cega moze uslijediti unutrasnja transformacija nabolje. citalac koji je naveo novozavjetnu paradigmu dao je odlican primjer kako se od 'gresnika' moze postati 'svetac'. to se zaista nalazi u ljudskom potencijalu, psihijatar bi trebalo da stavi karte na humane potencijale u nama, ali odgovornost je iskljucivo na doticnoj osobi. jedan od antickih filozofa napisao je kako je vrlo lako mogao postati kriminalac, ali je izabrao drugi put.prema tradiciji humanisticke psihologije nismo samo proizvod psihofizickog fakticiteta vec i svjesno biramo kakvi cemo da budemo
Sidnej Australija
Moram priznati da sam potpuno zatecena "dilemom" gospodina psihijatra. Koliko ja znam, psihijatri takodje polazu zakletvu. Ako je doticni gospodin to uradio, kako moze da razmislja uopste o dilemi? Ako pak ima tu dilemu, bez obzira na zakletvu, onda za njega i nije posao kojim se bavi i morao bi da upozori svoje pacijente unapred da ce svoja saznanja o njima proslediti nadleznima. Strasno, gospodine Kecmanovicu.
mihajlo simić
Osnovne i (možda) jedine nedoumice su ( i doktorske i sudijske i svih drugih koji "zalaze" (ili se nalaze) u nekoj dilemi jeste: dali je "to" isplativo?, odnosno kolika je platežna moć? "klijenta", "pacijenta", "konzumenta" ili (kako bi mi rekli "mušterije" za tu "robu", ostavite se humanizma, etike i Hipokrata, ovo je vreme hipokrizije i sofizma, sve ostalo su "markovi konaci" i nekakvi "bakrači".
Vladislav MARJANOVIC
Postoji ona divna jevandjeoska metafora o Savlovom putu u Damask. Onog trenutka kada je Savl cuo glas: "Savle, Savle, zasto me proganjas?" krenuo je proces preispitivanja proslosti i pokajanja za ucinjena nedela. Rodio se novi covek. Od Savla je postao Pavle. No, sta je zatim uradio buduci Sveti Pavle? Angazovao se za humanizaciju drustva! Sta bi, medjutim bilo, da u Savlu taj glas nije progovorio ili da ga je prokleo zbog pocinjenih nedela? Ili bi propao, ili bi, kao brojni ratni zlocinci, iznalazio sva moguca opravdanja za svoja zlodela, ili bi nastavio sa njima i u Damasku, i izvan njega. Na psihijatru lezi velika odgovornost hoce li u ime etike i morala osudjivati zlocinca, ili ce mu pomoci da se preobrazi u novog coveka spremnog da svoju proslost iskupljuje kroz stvaralacku aktivnost za dobrobit svojih bliznjih. U prvom slucaju, psihijatar moze ne samo dusevno nego cak i fizicki da unisti jedno ljudsko bice. U drugom, moze ga spasti i preobraziti. Nije li to ipak najvaznije?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља