субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:14
Традиција

Велика банатска господа

Српски угледници с почетка прошлог века – велепоседници и задужбинари – својим широким образовањем, лепим манирима и предузетничким духом парирали су европској господи рушећи предрасуде о „сељачкој балканској земљи”. Такав је био и Богдан Дунђерски
Аутор: Александра Мијалковићсубота, 02.07.2011. у 22:00
Богдан Дунђерски

Припадао је једној од најимућнијих војвођанских породица с краја 19. и почетка 20. века. Био је беспрекорни господин, образован, отмен и самоуверен, али и велики боем. С једнаком страшћу је волео коње, вино, лепе жене и своју православну отаџбину, Србију.

Поштовао је уметност, подржавао је донацијама, и радо куповао у Бечу и другим европским престоницама вредне примерке којима је улепшао свој дворац из снова, подигнут 1925. недалеко од Старог Бечеја. Још више је ценио и подстицао најдражег пријатеља, чувеног сликара Уроша Предића, од којег је наручио да украси унутрашњост новосаграђене капеле на његовом салашу.

Богдан Дунђерски (1862–1943) био је слика и прилика просвећеног велепоседника који брине о напретку свог имања, али се не лишава привилегија које иду уз име, богатство и моћ. Остао је познат по јединственом белом здању са високом кулом и капели Светог Ђорђа које је изградио на наслеђеном имању, по љубави према Мари Дињашки, коју је преотео од мужа, сиромашног ковача (боље речено откупио позамашним парчетом својег најплоднијег земљишта), као и по највећој ергели у тадашњој Аустроугарској, са око 1.400 првокласних коња. Име најславнијег од њих (иначе потомка можда најпознатијег тркачког грла свих времена Казанове из оближње Зобнатице) дао је свом чудесном дворцу – „Фантаст”. Ту је Богдан, наводно, доводио младе лепотице из града да се наге купају у огромном отвореном базену, а он да их посматра – и ужива у погледу.

Запамћен је као необична, снажна и поносна личност која је оставила трага међу савременицима, а потоњим генерацијама послужила као „пример праве банатске, односно српске господе – да покаже како наши преци нису сви били неуки паори“, примећује писац Вања Чобанов, аутор књиге „Remedy for love” (у преводу с енглеског „Лек за љубав”) што је, у ствари, име славне породице коња са имања Богдана Дунђерског.

Истакнути представници те наше господе били су, својим учтивим васпитањем, широким образовањем и углађеним манирима, али и предузетничким духом, на равној нози са европским угледницима. Па ипак, почетком 20. века у јавности неких моћних држава Старог континента, нарочито у Немачкој, често су се могли чути, видети и прочитати текстови у којима су српски народ, племство, па чак и владари омаловажавани и вређани.

Како у књизи „Црни Петар и балкански разбојници” пише историчар др Милан Ристовић, такве су предрасуде и погрде објављиване чак и у неким уваженим немачким часописима, не само оним конзервативним и националистичким.

Краља Петра Првог Карађорђевића, који је био веома учен човек, француски ђак, а познавао је и енглески језик и чак са њега преводио Џона Стјуарта Мила, немачки антисрпски карикатуристи су, рецимо, приказивали злонамерно и подсмешљиво као „малог, сувоњавог старца злих очију, исцепаног и закрпљеног плашта, понекад у опанцима… а често како иза леђа крије бомбу или бодеж”, пише Ристовић.

Истина је, наравно, била сасвим другачија. Како је заиста изгледала српска властела тог времена види се управо на очуваним фотографијама Богдана Дунђерског, велепоседника, интелектуалца и посланика у Угарском парламенту од 1910. до 1918.

„Штофове је набављао из Енглеске, од најфинијих и најскупљих врста, а одела је давао да му се шију увек по мери, у Пешти… Шешири су стизали из Берлина, а ципеле и чизме, ручно рађене, куповао је код престижних трговаца у Бечу или у Италији… Све је морало да буде првокласно и лепо: златне игле за кравату, дугмад за манжетне, оковратници, кравате, штапови, буђелари, сатови…” описао је Чобанов главног јунака свог историјско-љубавног романа.

За Богдана Дунђерског су, кажу, најпотреснија била три догађаја (осим оног кад је његовом нераздвојном пратиоцу, пастуву Инквизитору, стало срце у љубавном заносу пред младом кобилом). Болест и мучно умирање вољене Маре, којом се, додуше, никад није оженио и није с њом имао порода, али је од Уроша Предића затражио да је овековечи у лику Богородице на зиду капеле имања.

Прерана смрт обожаване сестричине Ленке, кћери Лазара Дунђерског (исте оне у коју је био несретно заљубљен песник Лаза Костић).

Одузимање делова имања (2.600 јутара првокласне старобечејске и србобранске земље коју је Богдан наследио од оца Александра), прво за време аграрне реформе 1919. (земља је уступана мађарским досељеницима), затим и у доба национализације после Другог светског рата.

Тек кад најзад буде усвојен и примењен закон о реституцији прецизно ће се знати колико вреди отети иметак Дунђерских и осталих српских велепоседника, попут златара Антонијевића, индустријалаца Теокаревића, хотелијера Минића, банкара и колекционара уметнина Вељковића, трговца Митића…

Огорчен и разочаран како у власт, тако и у Православну цркву којој је првобитно био наменио имање, сву своју преосталу имовину Богдан Дунђерски је тестаментом из 1940. године уступио Матици српској. Његов салаш, дворац и ергела су убрзо били опустошени, скупоцени намештај, слике, кристални лустери и остале вредности однети…

Шта је после било?

На обновљеном имању данас се поново могу видети (и јахати) расни коњи, потомци Богданових победничких атова, палата „Фантаст” је претворена у луксузни хотел, а на тераси наткриљеној стаблима у чијој сенци је Мара радосно дочекивала свог драгана и господара, сад госте забављају тамбураши. И капела је поново освештана – ово романтично место је омиљено за крштења и венчања. Једино је базен остао сув и урушен, да чека неког новог газду који ће га уредити и опет напунити водом и женском лепотом.

........ 

Породица из које потиче Богдан Дунђерски доселила се у Војводину крајем 17. века из Херцеговине. Оснивач лозе је био Аврам Вишњевац звани „дунђер”, из села Вишњице код Гацка, пише Вања Чобанов.

Од Аврамова два сина, Нестора и Гедеона, овај потоњи се сматра зачетником велепоседника Дунђерских: он је половином 19. века купио око 2.000 јутара плодне војвођанске земље, коју је 1876. поделио четворици синова (имао је и две ћерке). Најстарији Александар, Богданов отац, наследио је србобранску земљу, а најмлађи Лазар Камедин и Кулпун, којима је сам касније додао Челарево (где је основао чувену пивару), Нови Бечеј и Хајдучицу.

Лазарев син Гедеон (1879–1939) био је једнако, ако не и више цењен од свог рођака Богдана. Докторирао је правне науке у Пешти, усавршавао се у Француској, Немачкој и Русији, био је председник Матице српске, оснивач фабрике „Икарус” и један од оснивача фабрике авионских мотора у Раковици.


Коментари9
01bab
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lale
Familiju Dunđerski treba malo temeljnije istražiti. Porodična imena su većinom bila jevrejska (Simeon, Aron, Jakov, Jaša, Jaško i dr.), a postoje ozbiljne indicije da su poreklom iz Poljske. I danas imate prezime Dunderski u Poljskoj. Slovo "d", je pretvoreno u slovo "đ". Većina članova ove familije je imala, i ima, izrazito plavu boju očiju, što je karakteristično za poljake, ili neke druge narode, a najmanje za hercegovce... Tačno je da se sve vreme piše da je Avram bio rodonačelnik, onda tu nešto nije u redu?? Fali nekoliko naslednih linija, oko Avrama i iznad Avrama.... Činjenica je daje ova familija u Srbobran stigla iz južnog dela Subotice, što takodje ukazuje da tu nešto ne štima.
Boris
Stablo familije Dunđerski nije ispitano do kraja. Priča ide od Avrama, kao rodonačelnika, koji je imao trojicu sinova (Petar,Gedeon i Aron), a piše se samo o Gedeonovoj lozi. Nije moguće da je rodonačelnik ove velike familije Avram, već Avramov deda. Familija se jeste doselila iz mesta Višnjevo kod Gacka u južni deo Subotice (Aleksandrovo zvano Šandor). Zbog poreskih nameta koji su bili veći u odnosu na pravoslavce bili su primorani da se pomere prema severnom delu Srbobrana (na ulazu u Srbobran iz pravca Feketića). Tada su živeli na salašima i bavili su se zemljoradnjom i stočarstvom. Vremenom su se pomerili u mesto Srbobran i tu deo ove familije, tj. grana Gedeona Dunđerskog postaje najbogatija a zatim i najpoznatija, dok je kvasac ovog bogatstva krenuo od zemlje koju je ova crkva darovala Gedeonu na krštenju. Marljivost i mudrost je učinila ovu granu najbogatijom i najpoznatijom pravoslavnom familijom u Vojvodini.
olivera tomić
Mala ispravka, verodostojnosti radi. Selo iz koga je potekao Avram zove se Višnjevo a ne Višnjica.
milka t
Knjiga je interesantna, laka za citanje, pravo stivo za predstojece leto. Preporucujem toplo da je procitate.
Goran K
Molim Vas posaljite mi naslov knjige kako bi mogao da je pročitam nakon porudžbine. Hvala
Препоручујем 0
Nikola M
Zemlja nije dodeljena ,,madjarskim doseljenicima`` vec SRBIMA optantima iz Madjarske, koji su 1921. god dosli na poziv Aleksandra Karadjordjevica. Postovani autore pripazite kad pisete ovakve clanke. Nije vas svejedno... A uostalom ako je bio toliko veliki gospodin, pravoslavac i Srbin onda mislim da mu nije tesko palo sto je mogao doduse ne bas samoinicijativno da pomogne sunarodnicima u nevolji! :)

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља