среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:07

Багзи: Шешељ и Човић знали за атентат

Аутор: Доротеа Чарнићпетак, 24.11.2006. у 22:04
Човић (десно) је одмах негирао Багзијев исказ са данашњег суђења (Фото Бета и фотодокументација Политике)

Дејан Миленковић Багзи, четврти сведок сарадник на суђењу за убиство премијера Зорана Ђинђића, изјавио је јуче у Специјалном суду да су за план о атентату на премијера знали Војислав Шешељ, лидер Српске радикалне странке, и Небојша Човић, бивши потпредседник Владе Србије. Он је поновио да су одлуку о атентату донели првооптужени Милорад Улемек Легија и Душан Спасојевић, вођа "земунског клана". У пратњи двојице полицајаца у цивилу, Багзи је, у белом оделу и браон кошуљи, прошао кроз ходник и ушао у велику судницу. Затражио је да његово сведочење буде отворено за јавност. О припремама за атентат и улогама осталих оптужених говорио је готово пет сати.

– Спасојевић није одмах пристао да се убије премијер, али се сагласио када је Легија рекао да се спрема хапшење свих нас, да се уводи специјални тужилац и да се ради на расветљавању убиства Ивана Стамболића. Мени је познато да је Човић знао за тај план јер ми је Спасојевић у стану у Улици војводе Степе то рекао, били су присутни Милош и Александар Симовић. То је било између првог и 10. фебруара 2003. године – почео је Миленковић.

Он је укратко описао први план убиства премијера, када је у фебруару ишао на Копаоник. Судија Ната Месаровић питала га је да ли је Спасојевић планирао још некога да убије.

– Да, хтео је да се убије Чедомир Јовановић, али Легија није пристао на то. Било је организовано да се постави експлозивна направа код моста на путу за Бановце, где је Јовановић становао. После је Душан наредио да се изнајми стан преко пута хотела "Хајат" и да се убије снајпером кад долази да се шиша. Знали смо да се Чедомир Јовановић шиша у "Хајату" – причао је Багзи, додајући да је на мети био и Горан Свилановић.

Говорио је течно, опуштено, тек повремено правећи паузе да попије воду.

Оптужени Бранислав Безаревић, бивши радник БИА из обезбеђења зграде владе, како каже Багзи, пристао је да за 50.000 евра достави "земунском клану" податке о кретању премијера. Тако настаје други план о атентату, код "Београдске арене", у то време познате као хала "Лимес". Миленковић каже да је Спасојевић ангажовао све истакнуте чланове клана за налажење одговарајуће локације, да би премијерово возило могли да гађају "зољом".

– Сви излазимо на аутопут, Душан, Миле Луковић, Легија, Звездан Јовановић, Жељко Тојага, Милош и Александар Симовић, Душан Крсмановић, Влада Милисављевић, Милан Јуришић и ја. Требало је да ја камионом успорим колону, па да Звездан и Тојага испале по две "зоље", уз подршку Луковића и Сретка Калинића из аутоматског оружја. Сутрадан у осам сати сви се налазимо на паркингу код "Сава центра". Возио сам мали камион према аеродрому, левом траком. После минут стиже колона, у ретровизору видим да се брзо крећу. Кочио сам мотором да не би видели "штоп светла". Када сам схватио да ће ме ударити, уплашио сам се и померио удесно – каже Миленковић, описујући догађај од 21. фебруара 2003. године.

Последње возило из колоне га зауставља. Прилази му Миладин Веруовић, брат Милана Веруовића, шефа премијеровог обезбеђења. Пита га да ли је нормалан и да ли хоће да убије премијера. Затим га овлаш претреса и наређује му да седне у његово возило.

– То и није био претрес. Имао сам код себе 11.000 евра које није нашао и мобилне телефоне са картицама, као и број Безаревића. Док сам седео у тим колима успео сам да прогутам папирић са бројем таблица премијеровог аутомобила. Када је по мене дошла саобраћајна полиција, прешао сам у камион да га окренем на другу страну. Тада сам картице бацио кроз прозор. У саобраћајној полицији су ми рекли да сам направио царински прекршај – причао је сведок сарадник.

По подне га пуштају. Пет минута стоји на улици, када неки полицајац дотрчава за њим и каже му да мора да се врати. Двојица полицајаца воде га у градски СУП и у колима га питају да ли познаје Легију и Спасојевића. Ту га преузимају инспектори Одељења за убиства. Појављују се и нека двојица из БИА, питају га за Улемека и Спасојевића, а он све пориче и прича како је купио камион у Бубањ потоку. У канцеларији види Пажина, који му намигује, због чега се осећао опуштено.

– Инспектор Поповић је рекао да је све у реду, али да треба да идем на полиграф. Нисам пристао. Пажин нам је говорио да никад нико не иде на полиграф, јер нико то не може да прође. Имао сам осећај да су били збуњени, јер нису схватали шта сам покушао са оним малим камионом – рекао је Багзи, додајући да су га због сумњивих папира на крају осумњичили за крађу камиона.

Сутрадан га пуштају из затвора, а испред га сачекује Зоран Вукојевић Вук. Одлазе у стан у Улици војводе Степе, где су били Звездан, Спасојевић и Луковић. Душан му је рекао да је све средио, да се не секира, да је он "држава у држави". На судијино питање да ли зна како је Спасојевић све средио, Багзи је казао:

– Он је рекао да је био у контакту са Пажином и да је преко Вука био у контакту са том женом која ради у Четвртом општинском суду. Звездан је саветовао да ја више не будем укључен у припреме за убиство премијера – тврди Миленковић.

Безаревић им јавља да ће премијер морати да дође у владу на посао и тако настаје трећи план за атентат снајпером. Налазе канцеларију у Улици адмирала Гепрата.

– Тог 12. марта око 13 часова Спасојевић пали телевизор и каже: "Е, да видимо шта смо урадили". Заједно гледамо снимак. Од Зорана Јањушевића и он и ја смо мислили да је то премијер који уноси неког повређеног. Душан виче: "Ја слушам оног пијаног Звездана, знаш кад ћемо сад да га убијемо? Никад!" Аца и Нино су после причали да је Звездан пуцао два пута и да је одмах бацио пушку њима и побегао, па нису стигли да запале просторију – каже Багзи.

После неколико дана скривања по становима у Београду, Спасојевић, Луковић и Миленковић долазе у Мељак, где су им храну доносили ујак Милета Луковића и његов сестрић.

– Једне вечери, сестрић се није појавио са храном. Душан зове са фиксног телефона, јавља се ујак и каже да је погрешан број. Схватамо да нам је полиција на трагу. Пакујемо се и излазимо кроз прозор, прво Кум, па Душан, па ја. Чујемо: "Стој, полиција". Ја бежим десет метара ка огради, прескачем је и бежим, не заустављам се. После 30 секунди чујем рафале и појединачне пуцње. Трчим даље све до пута. Видим како пристиже много полицијских возила и хитна помоћ. Лежао сам у неком јарку, свуда је било полиције. Један је стајао два метра од мене и чак је вршио нужду. Мислио сам да ће да ме види. После два, три сата устао сам из јарка. Ишао сам мочварама, њивама. Нашао сам неку викендицу у којој сам остао до сутрадан увече. Затим одлазим аутобусом до Београда и до Сурчина, својој кући. Током акције "Сабља" крио сам се у кампу код Сурчина, где ми је супруга носила храну, а затим сам са лажним пасошем отишао у Грчку – рекао је Миленковић. Додао је да је само Спасојевић у Мељаку имао оружје, пиштољ "берету".

Његова супруга ангажује адвоката Биљану Кајганић. У телефонским разговорима Биљана Кајганић му прича да нема доказа, али да Љубиша Буха и неки Босанци хоће да га убију, да ће она да организује са Легијом и његовим адвокатом Слободаном Миливојевићем да неки људи дођу по њега и пребаце га у Београд. У међувремену ангажује новог адвоката Николу Гавриловића. Затим се предаје полицији у Солуну.

– Требало је да причам за Чеду и Бебу и како је Ђинђић са мном "радио дрогу", а да је премијера убио Нинослав Константиновић. Ту изјаву спремају Миливојевић и Легија, зато сам поменуо бабе, жабе и крокодиле. Схватам да могу да бирам да будем осуђен на 40 година, или да будем сведок сарадник– причао је Миленковић.

– Разлог за убиство је био страх од хапшења. Нису имали никог у тој влади. Циљ је био хаос у држави, да се влада сруши и да се доведе Шешељ на власт. Они су Шешељу причали да је Ђинђић издајник и убеђивали су га да не иде у Хаг, али их он није слушао. Рекао им је да успут убију и Гашу Кнежевића, јер га је отерао са факултета. Спасојевић није имао контакте са Човићем. Легија је имао контакте са мајком Аце Булића, а она је била добра са Човићем. Легија никад није рекао да је Човић на нашој страни, Спасојевић нам је рекао да је Легија направио договор са Човићем – казао је Багзи.

У дугом сведочењу Миленковић је изјавио да је Чедомир Јовановић 2001. године тражио да се убије Средоје Шљукић. И ту информацију чуо је од Спасојевића, који је тада рекао да прво треба да види који је разлог. Он је објаснио да су Јовановић и Спасојевић били блиски до протеста ЈСО-а 2001. године.

– Како ви знате да је Шешељ био упознат? – питала га је судија.

– Ја сам остајао у колима кад је Спасојевић ишао код њега. Да је био упознат чуо сам од новинара Градише Катића. Он је рекао да Штрумф пита за министра. То је била шифра за Шешеља и схватио сам да се распитује за Кнежевића. Кад је отишао у Хаг, Шешељ је оставио везу за нас. Рекао је да је то Драган Тодоровић, јер су Томислав Николић и Александар Вучић сувише меки – рекао је Багзи.

Миленковић каже да су у Шилерову, поред Чедомира Јовановића, долазили и Милан Сарајлић, бивши заменик републичког тужиоца, Миленко Цвијовић, судија Окружног суда, и судија Панчевски.

--------------------------------------------------------------------------

Поклони

– Спасојевић је поклањао кола, новац, сатове, станове... Доктору Рисовићу је дао "голфа", а доктору Лончару стан. Тај Лончар је учествовао у убиству Божовића. Божовић је преживео атентат, па је Спасојевић рекао Рисовићу да то заврши. На крају је то урадио Лончар, убризгао му је неку инјекцију у инфузију. Долазили су у Шилерову Цеца Ражнатовић, Аца Лукас, Џеј. Цеци је дао милион евра за неки клуб – рекао је Багзи, не прецизирајући о којим се особама ради.

--------------------------------------------------------------------------

"Све је под контролом"

Багзи је описао и сусрет између покојног Влајка Стојиљковића, бившег министра полиције, и Легије:

– Легија је говорио да се Стојиљковићу увек обраћао са "Хајл, Хитлер". Рекао је да га је министар једном питао ко то убија по Београду, мислећи на догађаје из 2000. године. Легија му је рекао да је све под контролом јер он то ради.

--------------------------------------------------------------------------

Оружје

– Мене је 6. октобра 2000. године звао Љубиша Буха да дођем у Скупштину града да натоварим 50, 60 "калашњикова", "зоље", снајпере и муницију. То оружје су он и Чедомир Јовановић узели из ОУП-а Стари град. Ја сам то оружје пребацио код Бухе у Котобању, а после сам све науљио, ставио у сандук и закопао. Онда сам 2002. године то оружје пребацио код Зорана Повића. Чедомир је рекао да обавезно обришемо серијске бројеве на оружју, ако га будемо користили за убиства и отмице – рекао је Багзи.


Коментари0
6de7c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља