понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:15

Празник или потврда фарсе

Аутор: Чедомир Антићсреда, 06.07.2011. у 22:00

У јавности су чести захтеви да буде успостављен празник у спомен борбе народа Србије против фашизма. И ове године уочи 7. јула, дана који је у време реалног социјализма у Србији слављен као почетак устанка, чују се предлози да овај датум поново постане државни празник.

Мада је устанак у Србији започео неколико седмица раније, 7. јул је сматран идеолошки најисправнијим и најпогоднијим датумом. Будући да је Комунистичка партија Југославије била у највећој мери одана Совјетском Савезу, као домовини светског комунизма, логично је било да устанак у њеној организацији није могао почети пре него што је 22. јуна 1941. године, нападом армија Трећег рајха, раскинут Пакт Рибентроп – Молотов. Тај савез довео је до бруталне окупације Пољске, агресије на Финску, комадања Румуније. Иако комунисти и фашисти њиме нису постали истински пријатељи, чињеница је да су југословенски комунисти почетком Другог светског рата јавно протестовали против британског и француског „империјализма”. Притом, ако су југословенски комунисти првих година рата морали да прикривају револуционарни карактер устанка, после 1945. године за тако нешто није било потребе. Дакле, за најранији датум устанка међу југословенским републикама изабран је дан када је Жикица Јовановић Шпанац после успешно одржаног збора одлучио да се врати и убије двојицу тек пристиглих жандара. Није то био само чин отпора немачком окупатору, реч је и о почетку револуције. У очекивању брзе победе Црвене армије, југословенска комунистичка герила била је 1941. године посвећена и спровођењу великог друштвеног преврата који је требало да буде довршен до очекивано скорог времена када ће победничка совјетска војска поразити силе Осовине. Не треба заборавити и чињеницу да је за комунистичке идеологе усташки геноцид над српским народом у Хрватској, Босни, Херцеговини и Срему био само несрећни историјски инцидент који је сместа сравњен са четничким злочинима, док је српско великодржавље уствари било темељ друштвеног зла – нерешеног националног питања и неправедног капитализма. Управо зато је хладнокрвно убиство Лончара и Браковића било важно за културу сећања комунистичког режима.

Пре само две године један окружни суд донео је пресуду о рехабилитацији жандарâ које је убио Жикица Јовановић Шпанац. Догађај из Беле Цркве од 7. јула 1941. означен је као убиство из идеолошких побуда. Пошто смо ми познати као „правна држава”, ова пресуда није спречила председницу Народне скупштине Републике Србије да прошле године положи венац у славу овог дана који, вероватно, и сама види као почетак борбе против фашизма у Србији.

Док очекујемо да ли ће се данас у духу историјског помирења, у Белој Цркви појавити председник републике, заједно са вођама радикала и либералних демократа, треба нешто рећи о томе како други југословенски народи обележавају дан почетка борбе против фашистичких окупатора. У Словенији и Македонији обележава се почетак борбе за националну државу, коју су тамошњи народи први пут добили управо после успоставе реалног социјализма. То велико достигнуће није их спречило да рехабилитују жртве идеолошког прогона и одреде се према догађајима који доприносе узнемирењу јавности и поделама у друштву. У Хрватској је одбачен датум устанка који је славио отпор тамошњих Срба геноциду, а изабран је датум прихватљив националној већини. У Црној Гори се 13. јул слави пре свега зато што је тог дана 1878. ова држава постала независна, па потом због масовног, свенародног устанка који је несумњиво започео на исти датум 1941. године. Коначно, ретки су они који у Босни и Херцеговини обележавају почетак српског устанка у Дрвару као дан борбе против окупатора у Другом светском рату.

Одакле онда потиче упорно и снажно инсистирање на прослави 7. јула као дана устанка у Србији? Пре свега из одређених историјских разлога (структуре становништва, поистовећивања српства и југословенства, интернационалне југословенске елите која је деценијама стварана у Београду...) код нас је наслеђе комунистичког режима највеће, а његове присталице најбројније. Парадоксално, једна од тековина југословенске кризе из деведесетих година прошлог века јесте и темељна ревизија историје. Тако српски народ, који је за време Другог светског рата поднео највеће жртве, који је имао два покрета отпора и сразмерно најмање сарађивао са окупаторима, треба непрекидно да доказује како је „раскинуо са фашизмом”. Доказ често треба да буде прихватање разних неправди.

Демократске власти Србије, наводно настале у сукобу са Брозовим тоталитарним и Милошевићевим ауторитарним режимом, не треба више да дају државну потврду таквој фарси.

Напредни клуб


Коментари25
ff751
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan Pik
Mislim da jedino što mogu da kažem jeste da 7.jul nije farsa već jedan praznik kojim treba da se dicimo i hvalimo. To rade svi u svetu koji su se pobunili protiv fašizma i nacizma ,slave dan oslobođenja. Na svu sreću znam i siguran sam da jedini oslobodioci i pravi anti-fašisti su bili partizani.Znam da bi ljudi voleli kontraverze skrivanja informacija i laganja naroda 60 godina,ali tako nije. Ne znam kako to da odjednom pocinju price, sve su lazi sve je raskrinkano itd, a i dalje imamo ljude koji su se borili i za jednu i za drugu stranu i nikako se ne slažu sa tim da se treba izjednačiti jer nikako ni neće biti izjednačeno. Jedan pokojni broac u NOB-u je lepo rekao revizija istorije je najgori neprijatelj jednog naroda!
Редовни читалац
Оваквих недоумица ће бити све док припадници, такозване, Краљевске војске у Југославији сами међу собом не рашчисте ко се у том фронту заиста борио за слободу земље, а ко се уплео у колаборацију са Немцима. Не може се тражити изједначавање партизана и четника докле год постоје, а постојаће довека, докази шта је ко и како радио, и са стране партизана и са стране четника. При томе треба јасно одвојити оно што је чињено као индивидуалан злочин (а то је увек могуће установити), а шта су последице општег рата, укључујући и братоубилачки. идеолошки и томе слично.
Боки .
Аутор превиђа да Србија треба да слави један датум почетка борбе против фашизма ако не мисли да је грешка била уопште борити се против фашизма што нам показују примери свих тадашњих профашистичких режима данас експресно примљених у ЕУ. Једини датум који може да помири и партизане и четнике и историјску истину је 27 март када је народ устао против фашизма а не за партизане или Енглезе који су га касније изманипулисали. Наравно да је било боље да је кнез Павле био мало одлучнији и спречио не демонстрације него државни удар, али десило се то што се десило и то треба искористити да се помире обе стране које су устале против фашизма. Пеема томе прослава 27 марта не би била прослава историјске памети али би била одавање поште свима који су у најбољој намери устали против фашизма и дали свој живот у тој борби.
Vitomir Andjelković
Čedomire, objasnite zašto su u par nedelja od 6. aprila 1941. godine zarobljavane cele jedinice i odvodjene u nemačke logore i provele tamo do oslobadjanja 1945. godine? Medju takvima je bio i moj otac u 22. godini života. Mnogi se nisu ni vratili. I nikakva prava ni od Nemačke ni FNRJ-SFRJ pa ni sada u ovoj vlasti koja "ispravlja" nepravde o njima ni reči. Ko je njih izdao. A o četnicima koji su naslednici te bivše Jugoslovenske Vojske sve najbolje. Da li kao istoričar znate koliko ih je upopšte bilo u logorima. Zašto se podaci u Arhivu Jugoslavije još uvek ne mogu dobiti o njima? I vi sada nama potomcima tih nevinih ljudi koje je neko (ko?) predao nemcima ni ne spominjete. A njih je bilo sigurno više nego četnika svih fela na teritoriji Srbije. Odgovorite u nekom od svojih članaka i na ova pitanja. A bez njih nema ni rešavanja svih ostalih pitanja na liniji partizani-četnici ( Vojska Kraljeine Jugoslavije u otadžbini).
РАСТКО КОКОРИН
7. јула 41. је почео грађански,братоубилачки,српско-српски рат. Прослављати тако нешто ,најблаже речено ,није у реду.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља