уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

Чачанин поклања манастир Жичкој епархији

Аутор: Гвозден Оташевићпонедељак, 11.07.2011. у 22:00
Миленко Костић испод фреске на којој је осликан са породицом (Фото Г. Оташевић)

Котража – Миленко Костић купио је хектар ливаде у родном селу и ту ће подићи калуђерски конак и економске зграде за живот и боравак монаха или монахиња. Парцела се наслања на једнобродну цркву Светог Пантелејмона која је саграђена 2000. године, такође по Костићевој жељи, одмах испод родитељске куће у Котражи.

– Тиме ћу, по благослову владичанском, подићи манастир, докупити још земље и све приложити Жичкој епархији. Нека тако остане која жива душа на овим просторима које сви полако остављају – каже Костић за „Политику“.

Он је са 15 година и позајмљеним новцем за аутобуску карту навек напустио завичајно село, удаљено 11 километара од Гуче путем за Ивањицу, али се често враћа на тај вис. Данас као најбогатији Чачанин, власник „Ауто Чачка“ и домаћин 51. Сабора трубача у Гучи.

Приповеда да је Црква Светог Пантелејмона (са грчког = свемилостиви), надомак имања Костића, чак 127 лета била „један камен у трњаку“.

– Подигли су је и освештали 1790. године наши прадедови и посветили Светом Ђорђу. Али, Турци су је сравнили са земљом 1873, не остављајући ни белег. Поред тог црквишта пролазили смо док нас је покојна баба Цмиљана водила на причест у другу сеоску цркву и она ми је оставила у аманет да, ако се некад заимам, усправим срушену богомољу.

Догодило се обоје: он је постао имућан човек а храм је почео поново да звони у последњој години прошлог миленијума.

– Ту постоји једна занимљива чињеница, која ми се често враћа у мисли, а увек кад дођем овде. Док је била у рушевинама, четири пута сам сањао како обнављам ту цркву. А кад је саграђена, никад ми више није дошла у сан.

Живописци су дуже од године осликавали храм и на јужном зиду, по узорима из грчких и руских цркава, направили фреску „Чуда Светог Николе на мору“. Ту је, у чамац којим плове спасени, фрескописац ликовима сместио шесточлану породицу Костић.

– То није била моја замисао већ нека врста поклона од тадашњег владике жичког Стефана. У захвалност што помажем цркве и што сам и ову саградио нуђено ми је, рецимо, да будем сахрањен у порти, што нисам прихватио. И фреску на којој сам приказан уз супругу, два сина и две ћерке, урадили су без мог знања узевши фотографије од моје покојне мајке док сам ја две седмице био на путу у Русији.

Шта данас, после 11 година, мисли о том потезу фрескописаца.

– Фреска годинама никоме није сметала. Тек ланe почели су да ме прозивају, сматрајући да то не пристаје православном храму. Али, после тога она ми је још дража, то је нешто што ће остати иза мене – истиче Костић.

Из времена кад је довршавана Црква Светог Пантелејмона (обележава се 9. августа) у Котражи потиче и једна истинита анегдота. Градитељи, и месни поп са њима, сматрали су, пошто је ктитор човек имућан и на гласу, да би требало да одвоји још нешто пара и постави громобран на грађевину. Али, Костић се лако одбранио од додатног трошка, узвративши им:

– Неће, ваљда, Бог да гађа у своју кућу.


Коментари11
d62a8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nebojsa Dukic
Svaka cast Milenko Neka ti je porodica ziva i zdrava i vazda veselja se slavila i praznovala u tvom manastiru i tvojoj crkvi
Anna David
Freska je zidno slikarstvo i dogma. Zna se tacno sta je PROFANO a sta SAKRALNO (na francuskom jeziku : sacré-sveto). Ne mesajmo babe i zabe ...
Amfilohije Pravdoljubivi
Ko obilazi manastire da vidi spomenik, arhitekturu, freske - vratiće se kući prazne duše. Međutim, ako je pobožna duša, ako obilazi radi svoje duše, da bi stekao mir, spasenje - vratiće se pun utehe. Naši Romi nemaju ni kuće ni kućišta, pa je opet puna čerga dece. Uvek su zadovoljni, uvek veseli. A naši imaju hleba, pa ni sa hlebom neće da imaju dece. Žalosno je to. Treba da se popravimo, ako možemo. Žalosno je što ćemo mi Srbi biti manjina. Doći će sa strane i naseliće se. Velika je greška od strane građanskog zakona da se zemlja deli na decu. Na zapadu nije tako, jedan ostaje na zemlji, a ostali se zaposle. Ne valja da se dele male parcele. Mnogo znači kad u kući ima molitvenik. Molitva privlači Božju blagodat. To osećaju svi domaći. To osećaju i oni kojima su srca ohladnela. Zato se treba neprestano moliti. i pomagati,ko koliko može.
Artemije LEŽAJIĆ
To što je neko vernik(ko zna,možda sam i ja)to je njegovo pravo i u to nema potrebe uopšte zadirati.I ktitorstvo je legitiman čin a naročito ako mu se u snu čoveku javilo to što jeste i onda bi i trebao to ispoštovati.Medjutim ja ovako malo neuk,i prilično prost čovek kad god čujem nešto o ovakvim stvarima iako me se ne tiču ,nekako ne mogu a da se ne otrgnem jedne možda i jeretičke pomisli ,zašto oni koji imaju , većina daje za Manastire i Crkve(što jeste apsolutno njihova dobra volja)ali kako se niko ne seti pa da donira neku narodnu kuhinju kao što dosta njih to radi u Bošnjačkom svetu,ili da pomaže neku slabostojeću porodicu ili neku ustanovu za decu bez roditelja.Tačno je da ima njih koji pomažu ali o njima se vrlo slabo govori i piše tako da neko može izvući i neki pogrešan zaključak, da oni koji ovo čine,čine zbog nekog svog greha,ne kao vernici, jer je pisano da ne zna levica što čini desnica ,i da je lakše kamili proći kroz iglene uši nego bogatome u carstvo nebesko.
Петар Миловановић
Памтим бре много и Баба Костадинку звану Коца Студенска (Горња Студена код Ниша), којој је краљ Милан ставио дукат на чело кад је била беба а он обилазио новоослобођене крајеве око Ниша и Суве Планине, па је свратио у њихову газдинску кућу на конак, али овакво нешто се не дешава често! Ретки су људи који чине оваква богоугодна дела у славу Божју, у славу и на корист српског народа! Већина попут Кир Јање не да ни крајцару за општенародно добро, само пребирају по својим дукатима као покојни Баја Патак. А што се тиче фреске за коју неки рекоше да је кичерај, нека ју, нека стоји на зиду цркве, нека говори о времену у коме је настала, јер су и ранији градитељи цркава, наши свети претци осликани у природној величини како у руци држе цркву чији су ктитори! Да нам поживи на многаја љета господин Миленко Костић, који је дао пример парајлијама како да се одуже Богу и народу! Јер, само оно што је Богу посвећено народ сачува!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља