субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:20
Не само о послу: Зинаида Дедакин

Требало је да буде татин син

За глуму се борила и изборила из чисте љубави, бескрајно је поносна на своју децу, али признаје да је њен највећи смисао живота ипак њен муж
Аутор: Дана Станковићсубота, 16.07.2011. у 22:00

У мјузиклу „Чикаго”, сврстаном међу највеће позоришне догађаје код нас последњих неколико година, који се, у режији Кокана Младеновића, од октобра 2006. године изводи на сцени Позоришта на Теразијама, глумица Зинаида Дедакин нашла се у улози Маме Мортон, чуварке затвора у истоименом граду, озлоглашеном двадесетих година прошлог века. Можда је то и најзапаженија улога коју је одиграла у двадесетпетогодишњој каријери на даскама које њој заиста живот значе.

– Дубоки наклон за „Чикаго”. Пуних пет сезона за овај, слободно ћу рећи спектакл, који никога не оставља равнодушним, тражи се карта више на благајни. Имала сам срећу да на правом, правцатом кастингу и ја добијем својих „пет минута”. Хвала на препознавању. Кокану никад нећу заборавити што ме је узео за улогу Маме Мортон. Пет година уживам играјући тај лик – каже усхићено Зинаида, коју можемо видети и у представама „Неки то воле вруће” и „Цигани лете у небо”, такође на репертоару Позоришта на Теразијама, где је хонорарац већ петнаест година. Значи, колико пара, толико музике. Е, то је баш и не весели.

– У оно време, било је – радиш, добијеш плату, кад одеш на одмор, такође добијеш плату. Данас је у већини случајева, па и у мом, испало сасвим другачије. Колико представа одиграм, толико ћу пара добити. Ево, долази летња пауза. Прва примања су тек у новембру. То ником не може да се допада. Зашто имам тај статус? Претпостављам да им је јефтинија та варијанта, а вероватно и нисам добро конектована са неким људима. Међутим, то ме је добрим делом и сачувало да будем оваква каква јесам. Глума је био једини мој циљ у животу. Одувек. Ко је веровао, веровао, ко није, уопште ме није занимало. Било ми је важно шта каже мој стомак, моја кожа ... – истиче.

На пут са даском за пеглање

Њен пут је био тежак, али је био само њен. За глуму се борила и изборила из чисте љубави. Завршавала је школе преко Дадова и „Крсманца”, а прве професионалне кораке направила је у Народном позоришту у Зеници. У београдским позориштима нигде тог тренутка није била потребна карактерна глумица, као што је била она.

– Спаковала сам своје кофере, са даском за пеглање и отишла за цео живот из свог родног Београда. Мајке ми. Крај. Родитељи, пријатељи, ћао. Дотле сам годинама радила у некој фирми за ’леба. Умирала сам од тога и сваки свој тренутак проводила у позоришту где год је могло да се ствара. Више то нисам могла да издржим. Имала сам већ двадесет шест година и морала сам да пресечем. Није било лако, али имала сам пре тога још неке важне ампутације у животу, па сам навежбала. А, пред сам мој доживотни одлазак из Београда десила ми се и једна чудна ситуација. Заљубим се у свог садашњег супруга. Био је убеђен да ћу се вратити. Долазио је сваке недеље. Шест сати се клацкао возом од Београда – присећа се.  

То су, каже, биле врло интересантне и мучне године, али верује да неке ствари просто морају да се десе јер живот све удеси.

– Дошла је Мира Ерцег и, у част отварања Народног позоришта у Београду,понудила ми улогу у представи „Орестија”. Отварање се одужило, али сам се ипак вратила, јер сам се у међувремену венчала са Ненадом и моја Соња је 1989. године решила да се роди. Глума је и даље била моја највећа љубав, али породица ме је узела под своје. Соња је била екстремно мала беба и врло тешко је дошла на свет. Тих следећих неколико година бдела сам над њом. После три године родио се и Виктор. Признајем, није ми било лако. Али, ако је неко одлучио да баш ја будем његов родитељ, онда на ту тему није било никакве дискусије. Бићу мајка, па таман се рушило и градило још четрдесет нових театара – непоколебљива је.

Оаза у Крчедину

После тога позориште је заузело једно врло реално место у њеном животу.

– Нисам била на отварању Народног позоришта, нити сам играла у некој представи, али зато сада имам једну божанствену девојку којој је 21 година. Студира екологију и сва гори за то. Син завршава средњу школу за дизајн текстила. Он има изражену уметничку ноту. Бескрајно је талентован и такође изгара у ономе што ради. Викторови радови су озбиљни. А, да ли ће то и искористити, зависиће само од њега. Судећи да изузетно воли природу, жели да живи на селу и има козе, све је врло неизвесно. Ту смо, наравно, да им пружимо подршку, зато што смо сигурни да неће урадити ништа лоше – уверена је наша саговорница.

Зинаида је бескрајно поносна на своју децу, али признаје да је ипак њен највећи смисао живота особа са којом је родила ту децу.

– Удавала сам се, разводила, била сам у погрешним везама, ужасно патила, и на крају сам срела правог човека. Упознала сам га у Крчедину. И дан-данас је тaмо наша оаза. Тамо су и наша деца проходала. Дунав је наше двориште. Имамо једну много смешну сојеницу. Мој муж је направио од расходованих школских табли из Дванаесте београдске гимназије.

Пола црни, пола бели

Зинаида је рођена у Београду и читаво детињство провела је у насељу Браће Јерковић, мало изнад Маринкове баре. Пола улице су, каже, били црни, пола бели.

– Цигани, а сада је модерно да се каже Роми, били су моји најбољи другари. У комшилуку је овако (пуцне прстима) било и играња кола на улици, и свађе, а долазила је и милиција... Једноставно, то је енергија. У читавом крају, па и код мене у кући, било је претерано живо. Онда сам се удала за човека из фине београдске породице. Људи седе и договарају се да купе тепих – сећа се са смешком.

Све у свему, имала је весело детињство, али мисли да је могло бити и веселије.

– Не желим, наравно, да критикујем родитеље. Верујем да су, тих шездесетих година, у односу на свој статус, образовање, тренутак дали све од себе. Тада је било најважније да имаш да пијеш, да једеш, да се обучеш...

Зинаида је још један доказ да звезде ипак „проричу” нашу судбину. А, могуће да је и рођени отац одредио њен пут, не сањајући то, тако што јој је дао име по Зинаиди Кириенко, која је тада важила за чудо од глумице.

– Кад је чуо да је добио другу ћерку, а очекивао је сина, тата се напио, отишао у биоскоп, одгледао филм и рекао: „Кад већ није син, нека буде Зинаида”. И, ако је то урадио, хвала му. Ја му се извињавам што нисам син. Али, вероватно сам се трудила да негде и будем мало син. Са њим сам често поправљала кола и бивала другачија од моје сестре која је носила сукњице и беле чарапице. Ја сам први пут сукњу свесно обукла тек са четрнаест година. Ишла сам у Основну школу „Бранислав Нушић”. Учење ми је било ужасно оптерећење. Много ми је лепше било да се играм, да певам уз гитару са осталом дечурлијом из краја... Ферије, које сам проводила код бабе и деде у Сарајеву и Модричи, памтим као најлепши период из тог доба – не крије наша саговорница.

Прижељкује слободу

За разлику од школе, Зинаида неизмерно воли и поштује посао који обавља. У супротном, не би га радила, јерсе, каже, види кад га отаљаваш. Осим у позоришту, појављује се и у телевизијским серијама. У „Белој лађи” са уживањем је стварала лик госпође Симониде Хаџи Здравковић (по тексту Синише Павића),препознатљиву жену данашњице, која воли само паре и ништа више је не занима у животу.

На филму је имала прилике да сарађује са великим страним именима. Оскаровка Лилијана Кавани, фасцинирана је свим глумцима са овог поднебља, па и Зинаидом. Ова чувена италијанска редитељка за њу је рекла да је прави брилијант.

– Са њима сам доживела најлепше тренутке, јер они глумцу дају слободу. Тада летиш – констатује уметница.

Управо је завршила и снимање серијала „Певај брате”, у којем јој је Андрија Милошевић, редитељ и главни глумац, наменио улогу неке дотичне госпође Валерије, менаџерке њихове целе екипе.

– Ту слободу коју ми је допустио у гесту, мимици, осећању, стању – не памтим! Ако бог да, серија ће бити емитована на Првој телевизији од јесени, а онда почињемо да радимо других дванаест епизода. То препознавање и слободу у изражавању прижељкујем и надаље!

----------------------------------------

Припада мору

– Можда нема ноћи да не сањам море. Замолила сам децу, кад умрем, да барем мало тог праха баце тамо где и припадам. Разна смо мора пробали из окружења, али Истра и Далмација су нешто најлепше. Овог лета планирамо да идемо на Лошињ, у место Мали Лошињ, за које је мој муж врло емотивно везан. Он је ту служио војску. Мораћемо да пређемо преко моста Крк, који сам ја градила на радној акцији осамдесетих година. Толико се радујемо томе – каже Зинаида устрептала као дете. 


Коментари0
488ea
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља