понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:53

Одлазак грађанина Хабсбурга

Аутор: Милош Казимировићнедеља, 17.07.2011. у 22:00

Беч се минулог викенда опростио од последњег Хабсбурга, преминулог у 98. години, који је у једном периоду био претендент на аустроугарски престо. Ото Хабсбург, син цара Карла, последњег владара дуалне монархије, био је престолонаследник до проглашења Прве Републике, у јесен 1918. године.

Сахрањен је у суботу, после осмодневне посмртне церемоније. Саркофаг са посмртним остацима Ота Хабсбурга положен је у зид Капуцинерске гробнице у Бечу у присуству бројних званица из света и највиших представника Републике Аустрије – председника Хајнца Фишера и канцелара Вернера Фајмана.

Премда су медији ову церемонију назвали трећим царским погребом, од последњих дана монархије наовамо (погреб цара Фрање Јосифа 1916. године и краљице-мајке Ците 1989) опроштај од Ота Хабсбурга није имао званични карактер. Беч истиче да су четири стотине полицајаца у свечаним униформама били чланови обезбеђења, а 130 припадника почасне гарде војске били су – добровољци.

У духу закона, у посмртним говорима помињан је „грађанин Ото Хабсбург-Лотринген“. Сахрањен је, такође, као грађанин. У Капуцинерској гробници царева који су шест и по векова владали Аустријом, а стотинак година краће и Немачким царством нашао је крајње одредиште последњи аустроугарски престолонаследник, грађанин Хабсбург-Лотринген.

По Хабсбуршком закону, усвојеном у парламенту Прве Републике 3. априла 1919. године, обновљеном после Другог светског рата, Хабсбурзи су грађани, без права да у имену истичу племићко порекло. Уосталом, свим племићима са аустријским пасошем забрањено је да истичу племићке титуле. Хабсбурзима је, уз то, онемогућено постављање захтева за повраћај царске имовине која је прешла у власништво Републике. Најбитнија ставка, ипак, односи се на политички живот чланова бивше царске династије: било је и остало им је забрањено мешање у политику. Како се закон у пракси спроводи, показало се уочи председничких избора у Аустрији, пре две године. Далеки рођак Ота Хабсбурга Улрих Хабсбург-Лотринген покушао је да истакне своју кандидатуру као изабраник странке Зелених. Упркос свесрдној „логистичкој“ помоћи из Уједињеног Краљевства, из Холандије и из Шпаније, надлежни аустријски суд одбио је захтев несуђеног председничког кандидата.

За разлику од далеког рођака Улриха, Ото Хабсбург се професионално бавио политиком – до краја живота. Као троструки држављанин, са немачким, аустријским и мађарским пасошем, Ото Хабсбург је радо указивао на своје порекло. Носио је и титулу фон – ван граница Аустрије.

Каже се да је био типични представник Хабсбурга: све у животу постигао је уз помоћ политичке интриге, лукавства... Штавише, пошло му је за руком да се врати у Аустрију, средином шездесетих година прошлог века, после вишедеценијског изгнанства. Да би му се дозволио повратак у Аустрију требало је да се одрекне права на евентуални аустријски престо и да истакне поимање које није ројалистичко. „Провукао“ се тврдећи да није ни ројалиста ни републиканац, већ легалиста. Касније је објаснио шта легалиста у његовом случају значи. Позвао се на речи свог оца, последњег аустријског цара Карла Првог: „Нико нема право, па ни народ... није легално укидати (монархију) оно што је богом дано...“

Политичка мудрост и контакти са светским државницима нису помогли Оту Хабсбургу да оствари свој наум. За живота је покушавао да стане на чело неке државе или владе. У Аустрији је 1938. године тражио од канцелара Шушника да му пренесе опуномоћење шефа владе, не би ли спречио Хитлера да анектира Аустрију. Није постао канцелар, а Хитлер је по уласку у Аустрију лично захтевао да се Ото Хабсбург – ухапси. Мађарима је после пада Берлинског зида предлагао да уђе у њихову владу као министар спољних послова или министар без портфеља. Највећи неуспех доживео је у „српској ствари“: залагао се (најпре код председника САД Теодора Рузвелта за време Другог светског рата, потом код Мадлен Олбрајт уочи бомбардовања СР Југославије) за отцепљење Војводине од матице Србије и за стављање дунавских обала Србије, од Београда до Ђердапа, под међународну контролу, што је тражено у ултиматуму Србији 1914.


Коментари9
0df3e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Далибор Савић
Нека му је тешка землја као и свим Српским непријателјима. Читајући овај чланак таман сам хтео да питам јел то онај србомрзац а политика ми је на крају чланка одговорила. Још један непријатељ мање, Европа нема алтернативу.
Teca Peca
@Petar Milovanovic-- Bravo Perice,Petre!!Svaka cast za komentar!
Demijan Shejtanovic
" [...] najpre kod predsednika SAD Teodora Ruzvelta za vreme Drugog svetskog rata, [...] " Za vreme Drugog svetskog rata, predsednik SAD bio je Frenklin Delano Ruzvelt, a ne Teodor Ruzvelt.
Gavrilo Princip
Praksa zavere...
slobodni strelac
Koga briga!? Mi koji smo 90-ih živjeli u Hrvatskoj, jako dobro znamo ko je bio Oto Habzburg. Ali, pošto imam hrišćanskog obzira, bolje da prešutim. Bio bih sretniji, također, da je Politika ignorirala tu "vijest".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља