У времену свакојаких искушења најзад једна добра вест: у српској породици будућности неће постојати конфликти и повишени тонови – тако бар предвиђа преднацрт новог грађанског законика. Наравно, да би се стигло до тог циља прво мора да се рашчисти са неким варварским навикама, као што је свако физичко кажњавање деце, па и оно које ни теоријски не може да остави било какве последице. Да родитељ лишен свог омиљеног васпитног средства не би превише лутао, поред оног што не сме, њему је прописан и низ обавеза као што је дужност да ,,узме у обзир мишљење детета о свим питањима породичног живота која га се тичу” те обавеза да код њега развија ,,поштовање према животној средини”.

Др Олга Цвејић-Јанчић, један од чланова радне групе за израду грађанског законика, објашњава како се традиционалан однос према детету заснивао на идеји да је дете објекaт родитељске власти и родитељских права. И то заиста звучи суморно – бар док се не упознамо са новом концепцијом, која родитеља претвара у објекат државе којем је дато условно право да своје дете сервисира по строго прописаним правилима.

И чудним сплетом околности, та правила, која jeсмислилагрупаправника, понајвише личе на правила неког стерилног дебатног клуба. То је посебно иронично за један тобоже прогресиван закон јер је у тоталној супротности са налазима научне психологије у последњих неколико деценија који недвосмислено показују да су и најрационалнији људи – а камоли деца – веома ограничени у спремности да промене своје мишљење и понашање суочени и са најјачим аргументима.

Дакле, док савремена психологија брзим корацима одмиче од теорије разума као главног погона понашања, нама се сервирају превазиђене хипи-теорије о мудром, самосвојном детету, критичном према свему али увек вољном да уважи рационалне аргументе. Јер ако дете одбија да послуша родитеља, имплицира наш законодавац, то може да буде само зато што му родитељ није свој захтев довољно добро образложио, или зато што се не труди довољно а сасвим могуће и зато што сам захтев није оправдан. Заправо, дечја непослушност је шанса за родитеља да стави прст на чело, јер он од детета има да научи макар онолико колико и дете од њега.

Врло мало психолога ће да препоручи телесно кажњавање у општем случају. Ни најзагриженији не тврде да су родитељи безгрешни у својој процени дечјих интереса. Али избор између несавршених родитеља и схоластичког раја у којем стрпљиви родитељи и разумна деца размењују квалитетне аргументе не постоји. Избор постоји само између тога да ли одлуке о интересима детета боље доноси његов родитељ, који га зна од рођења и који је за њега везан најјачим емоцијама познатим природи, или плаћени ,,стручњак” који је на тему васпитања прочитао неколико стотина страница из ко зна којих извора и за које је свако конкретно дете једно од стотину случајева који чекају ,,обраду”.

У књизи америчког новинара Ричарда Векслера ,,Праве жртве рата против злостављања деце” илустровао је како систем заштите деце, направљен из добрих намера да их заштити од правог злостављања, у пракси креира перверзне подстицаје који на крају од деце прави жртве. Због огромног броја анонимних дојава и политике превентивног одвајања деце од родитеља да би се предупредило најгоре, број одузете деце је тако велики да се она шаљу у проблематичне хранитељске породице и сиротишта где спавају на подовима и у којима су изложени далеко већем ризику правог злостављања, док очајни и обесправљени родитељи доказују своју невиност у неправедним и понижавајућим судским процесима.

А ако ствари тако стоје у једној далеко богатијој и боље организованој земљи, и то приликом решавања проблема злостављања а не обичног физичког кажњавања, на основу чега очекујемо да ће у земљи у којој се практично сви слажу да не функционише ни судство, ни здравство, ни образовање ни државна управа, да функционише социјална служба? Уопште, откуд у једној земљи неваљалих и заосталих родитеља толики број освешћених социјалних радника и финих хранитељских породица? Док је саједне стране на делу апсурдно изједначавање моћи расуђивања родитеља и њихове незреле и несамосталне деце, с друге стране се проглашава постојање праве провалије мудрости између тих родитеља и пендреком опремљених (а о конкретном детету потпуно необавештених) ,,стручњака”.

Интересовање које је овај преднацрт изазвао у српској јавности је поражавајуће мало, нарочито у односу на пажњу коју како ,,патриотски”, тако ,,проевропски” медији и читаоци показују према малтене свакој међународној теми – од брзине железнице у Кини до власничке структуре америчких федералних резерви. Све док је уређење сопствене породице и државе последње,а замајавање светском политиком прво на листи приоритета, стање у Србији се једноставно не може поправити.