субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54

Катарза на обали мора

Аутор: Ана Тасићуторак, 19.07.2011. у 22:00
Из представе „Вишњик”

Чеховљев „Вишњик” у сценском тумачењу редитеља Дејана Мијача је представа о последицама друштвено-политичких промена, варљивости моћи и непостојаности друштвеног угледа, али и о универзалнијим питањима: смисла патње, релативности среће, неминовности судбине. Режију Дејана Мијача карактерише изванредно суптилан и студиозан поетски приступ, ефектан минимализам који представља плодно тлоза гајење симболичких значења као и за узбудљиво глумачко разигравање. Због те функционалне сведености сценских знакова која у први план поставља деликатну, психолошки истанчану игру глумаца, може се рећи да је Мијачев „Вишњик”, у најбољем смислу, врло близак традицији немачког театра (представа у сегментима асоцира на генијалног Гошовог „Ујка Вању” који је игран на последњем Битефу).

Радња Чеховљеве драме је смештена у једну симболички изазовну дрвену кутију (сценограф Дарко Недељковић, костимограф Лео Кулаш). Глумци често седе на столицама поређаним у једном низу, као да су заглављени у тој кутији, у потпуној тишини, буљећи у празну даљину. Ти призори битно наглашавају густоћу празнине њихових живота и у фокус извлаче осећање апсурда, приближавајући тако драмске светове Чехова и Бекета. Сцена је претрпана и коферима који означавају путовања, промене, непостојаност људске судбине – есенцијалне мотиве Чеховљевог драмског света. У представи су фино наглашени комички тонови, такође неизбежни у веродостојном тумачењу Чеховљевог света у коме су комика и трагика неразмрсиво испреплетене. У том смислу је карактеристичан почетак трећег чина представе када се прожимају помало исфорсирана забава актера и њихови међусобни конфликти; из њиховог плеса и певања се пробијају очај и немоћ – тежину њихове трагичности стварају управо противуречности.

Јасна Ђуричић је чврсто изградила лик елегантне и ауторитативне Рањевске, симболичну фигуру настојања да се по сваку цену задржи нешто што је већ изгубљено – прошлост која је самлевена новим друштвеним односима. Светозар Цветковић доста инфантилизује лик њеног брата Гајева – његово неприкладно, детињасто понашање је нека врста бега, самоодбране од ситуације незадрживог пропадања. У сцени у којој им Лопахин саопштава да је купио вишњик и да ће га сасећи, Гајев се понаша као неко размажено дете, одсутно читајући стрип на поду – та сцена је парадигматична у смислу његовог инфантилног одбијања да се суочи са стварношћу. Борис Исаковић у улози Лопахина такође је несвакидашње снажно, са лакоћом и сигурношћу, створио лик новог богаташа, припростог и примитивног сељачића, ограничених схватања и захтева, симболичног представника тих крупних друштвених промена.

Нада Шаргин изузетно пластично игра Шарлоту Ивановну, ефектно театрализује њену конфузију идентитета, стварајући тако једну експресивну метафоричну фигуру испуштеног живота. Јелена Ђокић ствара лик ригидне и круте Варје, неприродно дисциплиноване и педантне, а Бранко Цвејић нервозног поседника Пишчика потпуно опседнутог новцем. Хана Селимовић уверљивим и сигурним оптимизмом игра Дуњашу, а Бојан Димитријевић Трофимова који аутоматизованим самопоуздањем и ведрином луцидно филозофски говори о разлозима промена и кључној нестабилности постојања. Небојша Миловановић игра младог лакеја Јашу као неког ђилкоша, Јелена Петровић невину и неискусну Ању, а Андреј Носов, у једној сцени која наглашава апсурдну дарежљивост Рањевске, обликује лик одрпаног пролазника. Власта Велисављевић веома дирљиво игра остарелог лакеја Фирса који се међу свима њима мува попут духа, неприметан и тужно заборављен, представљајући тако жртву друштвене неосетљивости, али и времена промена чији смер није још сасвим јасан.

Глумци играју у густој, треперавој тишини – скоро да нема других звукова осим звукова њихових гласова и гитаре коју сетно свира суицидални Епиходов (Никола Вујовић). Ту хипнотичку тишину нарушавају природни звуци таласа мора које се налази у близини сцене (сцена код Светог Стефана изабрана је управо због тишине коју је у Будви немогуће обезбедити). Непрестани шумови таласа се идеално уклапају у контекст радње, представљају неку врсту њене симболичке надградње, означавају фаталност природе, неумољивост њених закона – време неосетљиво пролази, живот тече у предвиђеним циклусима, несметано се обнавља, упркос индивидуалним људским трагедијама. У простору бесконачног универзума, човекова трагичност се тако указује као сасвим релативна, па и безначајна, ништавна. То је свакако утешно, катарзично осећање које ова сјајна представа суптилно доноси.


Коментари1
2f407
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Првослав Вујчић
Питко иду таласи мора уз таласање Ане Тасић. Мој искрени наклон пред мадам у црвеном с крваво бритком тастатуром. Привилегија је бити Анин размажени читалац кога никад није удавила у скрибоманском мору.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља