Вести су оружје рата чија је намена да добију рат, а не да пренесу информације, говорио је нацистички министар за пропаганду Јозеф Гебелс. Ништа мању веру у манипулисање масама нису имали ни фашисти Бенита Мусолинија а њиховом употребом радија у пропагандне сврхе бави се Тања Татомировић у књизи „Мусолинијев микрофон”.

Основе рада Тања Татомировић написала је у семинарском раду на постдипломским студијама комуникологије на Факултету политичких наука у Београду. Овај нови наслов у издању Друштва Србије за односе са јавношћу описује како је италијански диктатор користио медије, филм и штампу, али пре свега радио, како би помутио памет народу и завео их на пут крајње десничарске идеологије.

Мусолини (владао од 1922. до 1943) умео је да рукује микрофоном. Користио је пропаганду коју ауторка одређује као „једнострану комуникацију креирану да утиче на људско мишљење и поступке”. Татомировић открива да су италијански фашисти схватили да у рукама имају моћно оружје које покреће људске емоције. Овај медиј је постао „режимски мегафон” који преноси Мусолинијеве говоре и манифестације надахнуте фашизмом. Радио је припремао Италијане за освајачки рат.

– Сви ратови вођени су уз помоћ медија и пропаганде. У Првом светском рату улагано је у цензуру, контролисање информација и контролу медија. Други светски рат био је период усавршавања, а пропагандним активностима помогли су и нови, електронски медији – радио и телевизија. Некада су оснивана министарства која су се бавила пропагандом, а у новије доба, осим државних органа, за ратну пропаганду и спиновање, ангажују се и специјализоване агенције и посебни саветници – објашњава наша саговорница.

Још и раније, пише Татомировић, на пример у Грађанском рату у Енглеској (1642–1646) памфлети и новине били су саставни део војних акција. Војска Оливера Кромвела ширила је политичке доктрине док је водила рат.

– Свакако је једно заједничко свим периодима у историји – начела ратне пропаганде увек су безмало једнака, само прилагођена тренутку и потребама учесника рата.

Италија није била богата земља и многи Италијани нису имали радио-апарате. Зато би се окупљали на трговима и у групама слушали запаљиве Мусолинијеве говоре о надмоћи италијанске расе и обнављању римског царства. Правила пропаганде којих се држао властодржац из Рима била су: кратко, јасно, једноставно, понављано до изнемоглости.

– Подешавање језика и тона битни су у свим медијима, а када су електронски медији у питању, та емоција у гласу или гестикулацији и фацијалним покретима спикера има веома велики утицај на слушаоце и гледаоце. Одабир и понављање слика и снимака су такође битни, јер слике некада говоре више од речи. Непрекидно понављање најбољи је начин да широким народним масама убаците одређену идеју у главу.

Фашисти су руководили и штампом, али су били посвећенији радију јер је радио, за разлику од новина која се обраћају рацију, играо на осећања. Убрзо су обнародовали идеју: „Радио у сваком селу”.

– Пропаганда се темељи на емоцијама. Радио је био доступан свуда, чак и трупама на фронту или грађанима непријатељских или околних земаља. При том, радио није захтевао значајна улагања, а омогућавао је пласирање вести и информација на ширем подручју, уз честа понављања идеја и емоцију која се „чује”.

Као пандан званичном радију који је ширио идеје фашизма, јавили су се радио-аматери којима Татомировић такође поклања пажњу у књизи. Стиче се утисак да су наследници радио-аматера, у борби против званичних верзија рата и мира, друштвене мреже.

– Друштвене мреже, као најраспрострањенији и најдоступнији медиј, нови су политички полигон, што нам показују и недавна дешавања у Северној Африци и на Блиском истоку. Увек доступни, јефтини електронски медији који нам дозвољавају креирање сопствених садржаја, слободу коментарисања и комуникације уопште, јесу будућност, а могли бисмо рећи и садашњост. Један твит на Твитеру може, попут ширења вируса, изазвати чуда.

Без пропаганде нису могли ни амерички колонисти који су се одвајали од Енглеза и писали Декларацију независности. Користе је политичари, корпорације, институције. Питање је да ли су људи изложени пропаганди а да то и не знају? Где се све крије?

– Свуда. Али пропаганда не мора да значи нешто лоше. Напротив, често је она врло згодан алат да се остваре и објективно добри циљеви. Зависи само у чијим је рукама!