субота, 19.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 04.08.2011. у 22:00

Распродаја самопоштовања

Што је у држави боља музика, боља ће бити и држава, тврдио је Платон, кога је, у пракси, све до прекјуче, најоданије примењивао власник овдашњег ружичастог ТВ царства.

Једнако ми је драго и Веберово поимање државе као људске заједнице која, у оквиру неке друштвене територије, успешно полаже право на монопол легитимне примене физичког насиља. Дакле, силе. Па, кад неки председник неке државе „Утопије“ или врховни командант Кампанелиног „Града сунца“, као мантру понавља да држава та и та неће ратовати, а да га нико и не пита нити хоће ли нити, све и да хоће, има ли „су чим“, а све и да има чиме, да ли би о томе све нешто јавно зборила – испада да то, по Веберу, и није држава у модерном смислу речи.

Постоје обавезни и додатни елементи који некој заједници дају за право да се назове државом. У оне без којих се може спадају унутрашња организација, домаћа подршка и међународно признање. А да би нешто имагинарно могло да се третира као држава, чиниоци без којих се не може јесу територија, становништво и суверена власт.

А шта то, на делу, значи, објаснио је, прекјуче, усред Грачанице, амерички амбасадор у Приштини: „Косовска власт има своју вољу коју спроводи онако како они мисли да треба да је спроведу и била би огромна грешка помислити да косовска власт не доноси сама одлуке, у име свог народа.“ Све уз циничан велепосланички отпоздрав шефу наше државе, у стилу „веома сам поласкан тиме што председник Србије и други званичници Србије мисле да имам толики утицај на власти Косова”.

Наш је председник државе, наиме, уместо да се обрати некоме свога нивоа, кривњу за последње догађаје, осим на српске хулигане, пребацио на тог бирократу Стејт департмента.

Није председник једини овдашњи политички првак који баш тако разуме заступање сопствене државе.

Махом су око нас политичари без кредибилитета, због чега нам је земља без ауторитета, а држава без државника. Па се, у недостатку правих државника, увек лаћамо историје, цара Душана, Пашића, Карађорђа или Милоша Великог.

Тамо, поткрај, мрачне 1993. године, ондашњи портпарол СПС-а Дачић, у једној од Милошевићевих сезона лова на вештице, своје је политичке противнике поделио на „екстремисте“, на једној страни, и „капитуланте“, на другој. 

Тај вокабулар,све гушће,провејава и из актуелног кабинета у Немањиној. Док се на северу Косова одвијао последњи чин „косовске битке“, овде су топ-менаџери владајућег СПО-а и владајућег СПС-а „ратовали“ око тога да ли је Дража био фашиста, јесмо ли у Другом светском рату имали два или само један антифашистички покрет итд.

Проблем је што се овај вавилонски језик унутрашњополитичког неразумевања, по правилу, пресликава и на комуникацију према међународној јавности. Тако српска политичка олигархија, али и преовлађујућа јавна сфера,иде у поларизоване крајности, разврстава се у две међусобно поништавајуће линије мишљења, од којих једна, често самоубилачки, а приори пркоси Вашингтону и Бриселу, док се друга идолопоклонички посипа пепелом и прихвата кривицу и за шта објективно ова држава и српски народ нису криви. 

Нема пуно земаља у свету у којима нема општег грађанског консензуса чак ни у вези са најосновнијим државним или националним приоритетима. 

Нема, ваљда, ниједна у којој се, тек тако, прихвата и прима понижавање државних представника као код нас. Репрезенти државе Србије, као ускоци, козјим стазама, прелазе на део територије сопствене државе, а из Приштине им се прети хапшењем. 

Унижавање државних институција, самопонижавање, хиперпродукција снисходљивости – само су неке од карактеристика наших државних званичника,који јединствен, али једнократан,чин Вилија Бранта разумеју као потребу да се извињавају стално и свуда, где треба и где не треба, за шта треба и за шта не треба, коме треба и коме не треба.

У држави без ауторитета, логично је и јавни „мејнстрим“ саздан од сличног материјала. Овдашњем медијском могулу требало је да огласе на продају његову заплењену јахту, па да се „окуражи“ и припрети укидањем музике, филмова и реклама из Хрватске. И шта је порука: Србија се изолује, затвара своје канале за другачије културне садржаје, цивилизацијске вредности и томе слично!? Сад би „главни уредник Србије“ да се свети, али, у бесу, признаје да је, до сада, „фаворизовао“ у својим програмима хрватске инвестиције, „заташкавао инциденте и непријатности које српски, босански и црногорски држављани доживљавају на летовању у Хрватској“.

Наш председник, баш на дан интервенције косовских специјалаца, из Прага, где је примао награду за допринос реформама, саопштава да Србија неће ратовати. Па, и Ватикан има своје оружане чуваре и дичи се њима, и неутрална и нератујућа Швајцарска, и – само се подразумева да неће ратовати.

А преко плота? Послушајте ових дана Иву Јосиповића како, као прави државник, брани и неодбрањиво. „Олуја“ је, за њега, „битка која ће заувек остати златним словима уписана у историји хрватског народа; то су били дани поноса и славе“!

*Аутор је директор Пи-ар агенције „Прагма”

Коментари19
d2f6f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

slobodni strelac
Niko, ali baš niko ne voli gmizavce u ljudskoj formi. Kako nam se to dogodilo? Da li smo tako nisko pali? Ja očekujem i nadam se da ćemo se probuditi i osvijestiti. Ovo ne može bit da smo mi. Nikako.
povremeni citalac
Ne znam sta je rekao Konfucije, u vezi muzike, al jedan njegov ucenik je kaz'o za zabu: "Na svom putu sam sreo zabu. Ja sam je zaobisao, preskocio, ili zgazio. Ali nisam stao sa njom da krekecem."
Kiany Riws
Nemamo danas ni snage ni pameti da resimo problem nazvanKosovo.On se ne moze resiti ni ovako kako to zamislja danasnja vlast,ciji je predsednik ujedno i predsednik drzave.Covek jednostavno nije za tu funkciju,cak mislim da ne bi mogao ni protkolsrno da je obavlja.Mi smo,zahvaljujuci nasim greskama,dosli u situaciju da imamo Siptare sa SAD i oni sad rade sto hoce.Umesto i mi da idemo u etapno i plansko resenje situacije,udruzujuci se sa nekim,mi imamo situaciju u kojoj najavljujemo da necemo ratovati.To su gluposti koje samo govore da vlast ne zna sta ce uraditi.Kosovo nije izgubljeno za jedan dan niti se moze za jedan dan povratiti.Ne smemo ga se niposto odreci,razloga ima dosta,da ih ne nabrajam.Dobro je sto,,Politika"objavljuje ovakve tekstove,drzeci na nekom ipak visem nivou budnost i svest o vaznosti ovog sto nam se danas desava,i kao narodu i kao drzavi.
Dragan Radic
Izraz "samopostovanje" je jedan od najnakaradnijih kovanica koje se danas koriste u Srbiji. A zapravo to ne znaci nista drugo nego ponos ili cak i gordost. Pravilo je u modernom svetu da je bolje da se neko izvine jedanput previse nego jedanput premalo. Medjutim, kod nasih politicara je vecina izjava (u to spadaju i izjave o "evropskom putu") cist marketing bez ikakve pozadine. Time se urusava autoritet i obezvredjuje sama institucija drzave. Nema to veze sa "samopostovanjem".
Stari Srbin
@dragan lucic. Mislim da ste u pravu. Ili je to ili nesto slicno.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља