Тешко да ће се иједна земља после овога обратити Скотланд јарду за помоћ у обуци полицајаца. Некада најкомпетентнија служба за јавни ред и поштовање закона, легендарни актер у разрешавању најзамршенијих криминалних чворова, показала је ових дана да није кадра да заустави банде тинејџера, паљење, рушење, демолирање, изношење тона телевизора, мобилних телефона, „таблета” и „е-букова”, ах, да, и нових фирмираних патика... Затечени или неопремљени, невољни да употребе силу, без јасног ланца команде, непокретни под теретом заштитних оклопа, лондонски плавци деловали су изгубљено, док су групе изгредника, као печурке после лондонске кише, заузеле целу територију британске престонице и кренуле на демолирање других градова по Острву.
Прва, друга, трећа ноћ... тек тада су политичари почели да се враћају у разрушени Лондон, а премијер Дејвид Камерон освануо је јуче на насловној страници „Индепендента”, како уз књигу и пиће лежи на плажи у Тоскани... Иза њега гори Лондон, а он се чуди шта га то пржи по раменима – и не мрда. Сада каже да није хтео да прави панику. Стигао је тек кад је паника захватила хладнокрвне Енглезе.
У овом граду, за годину дана, треба да се одржи Олимпијада, а јуче је отказана „пријатељска” фудбалска утакмица на Вемблију између Холандије и Енглеске. Полиција и градске власти нису имали никакве прогнозе како ће протећи четврта ноћ откако Лондон гори, па су за сваки случај отказали спортски догађај да се и Вембли не би запалио. Седамдесет хиљада продатих улазница сачекаће нека боља времена или безбедније место, ако то уопште данас у Европи може реално да се очекује.
Чим се окренуо по разрушеној престоници, Камерон се изјаснио да је реч о „чистом криминалу” – и ништа више. Аналитичари се враћају на паралеле између историјских нереда пре три деценије и ових данашњих – и још су неодлучни око дијагнозе и прогнозе.
Тачно је да су мобилни телефони из основа променили стратегију сваког друштвеног организовања и да је технологија омогућила да изгредници постану покретљивији, а мање доступни полицији. Али Скотланд јард је само две недеље пре ових нереда, наочиглед целог света, осрамоћен зато што је за паре помагао уредницима најтиражнијег британског таблоида да дођу до снимака приватних разговора и СМС-а. „Њуз ов д Ворлд” је тако успевао да објављује све сензационалније интимне ствари, а Мардок је постајао све неприкосновенији, богатији и повезанији.
Криза је младе људе учинила још маргиналнијим, одсуство вере у више циљеве тера их да на брзину и силом остваре тренутне жеље. А оне се у данашњем свету своде на новац, патике, фирме, телефоне... Камионе и авионе, јахте и виле стичу прави тајкуни на други начин. Уз сагласност власти. То млади без посла гледају сваки дан уживо – и не само у Британији.
Економска криза не може да се претвори у јединог кривца за све што се међу младим светом дешава данас у Европи. Реч је, можда, како констатују континентални аналитичари у Шпанији и Француској, о мешавини личне фрустрације, немању животне перспективе, осећању изолованости, али и о вандализму олакшаном учешћем у друштвеним мрежама. Острвски социолози, међутим, упозоравају да не треба „романтизовати” пустошења. Ако икаква идеја стоји иза ових група, то је анархија, констатује већина британских коментатора. Тек поједини међу њима успевају да у овим драматичним тренуцима нађу какво-такво објашњење, ако не и оправдање:
„Ако немаш једнакост и правду, онда бар пробај да ти се то исплати.” То је апсолутни мото најновијих пљачкашких акција, тврди један коментатор црне пути у јучерашњем „Гардијану”. Некада су такву логику присвајале маргинализоване мањине у предграђима, данас је она захватила младе без обзира на боју коже.
Из догађаја који су најсјајнију светску метрополу претворили у анархично поприште, далекосежније закључке изводе континентални аналитичари. Тако један Шпанац у уводнику „Паиса” – суочен са тромесечним мирним протестима „незадовољних” на Иберијском полуострву и овим насилним на Острву – сугерише да се све више показује да „овакав модел парламентарне демократије није у стању да пронађе мирно решење за растуће грађанско незадовољство”. Време је за промене.
Зорана Шуваковић
