недеља, 27.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 10.08.2011. у 22:00 Мишa Ђурковић

Академија Коче Поповића

Србија спада у ред мањих европских држава. Но, упркос томе није баш пријатно гледати како амбасадори великих земаља јавно оцењују рад њене владе или како њихове екселенције у медијима лицитирају о томе кад треба да се одрже следећи парламентарни избори. Овакви примери су чини се доста јасни индикатори статуса и међународног положаја државе.

Влада која се приближава крају свог мандата чини се нема много разлога за задовољство кад су у питању резултати наше спољне политике. Због бројних унутрашњих проблема, нове кризе на северу Космета, пада запослености и хроничне неликвидности српске привреде између осталог, спољна политика је у последње време нестала из фокуса јавности. Будући да је последња расправа у скупштини о том питању вођена пре више од две године, приликом доношења Закона о спољним пословима, чини се да постоји озбиљан недостатак дебате о спољнополитичком положају Србије данас. Ево неколико теза за размишљање.

Прво питање је шта се десило са прокламованом стратегијом о четири стуба српске спољне политике. Кинески министар иностраних дела је у мају посетио Србију, али осим лепих протоколарних речи ништа конкретно са Кином се не ради, упркос томе што они услед политике дисперзије огромних доларских резерви широм света траже све могуће начине да та средства инвестирају.

Ако је Кина далеко Русија је много ближе, а посета Путина Србији показала је велико интересовање и потенцијал ове државе за различите облике интензивне сарадње. И током доласка министра Лаврова у априлу најављивана је посета председника Тадића Москви за јун и потписивање Споразума о стратешкој сарадњи. Од свега тога ништа сеније десило, а у јавности није било никаквих објашњења. Такође, више нема информација о томе зашто се најављивани руски кредити за инфраструктуру и даље не реализују.

Од поменута четири стуба политика се свела на мучно натезање са великим западноевропским силама и Бриселом уз стални надзор дугачког америчког штапа. Листа услова који нам стижу чини се да је бесконачна и да се стално продужава. Постоје спекулације да међу њих спада и спречавање сарадње са она друга два „стуба”. С друге стране из тих земаља не долазе озбиљне инвестиције какве влада нажалост види као једину могућност за покретање привредног раста и извоза. Како се приближавају избори постоји оправдан страх да ће се домаћи политичари додатно трудити да задовоље препоруке западних актера свесни њиховог огромног утицаја на нашу унутрашњу политику.

Други велики проблем је само место вођења спољне политике. Након неколико дипломатских неуспеха (посебно око тужбе пред Међународним судом правде) и пораза који је министар Јеремић претрпео на страначким изборима чини се да се стварање и спровођење спољне политике Србије потпуно изместило из министарства у кабинет председника. Није, међутим добро за земљу ако се скупштина потпуно заобиђе, а кредибилитет министра уруши. Он је након поменутог пораза по логици ствари морао да се умањи јер не можете адекватно да представљате државу ако не спадате ни међу пет најважнијих политичара у сопственој странци. То се јасно уочава у промењеном третману самог министра: на пример колеге му се јавно обраћају по имену што је недопустиво, а неки од најважнијих гостију се са њиме нису састали.

Уместо да на чело министарства дође неко са више тежине политика се одатле изместила, али је без објашњења смењен државни секретар. Ово је у јавности отворило спекулације о наводном политичком сукобу између министра и службеника министарстава који је у међувремену добио низ нових државних и партијских функција, очито претендујући да заузме то место у следећем сазиву.

Такође, настављена је политика слања изразито младих кадрова на амбасадорска места у веома значајним земљама. Није заиста јасно по ком критеријуму се особа од тридесет година поставља на место амбасадора у једној од највећих европских сила која спада међу наше најважније економске приоритете. Треба се подсетити да је пре неколико година Турска одбила агремане особи коју смо ми послали за амбасадора уз образложење да сматра увредом да јој се тамо пошаље тако млад човек. Ова пракса да веома млади људи без потребног животног, дипломатског и политичког искуства представљају земљу у свету и чак управљају спољном политиком, очигледно не доприноси много нашем угледу.

На крају још један занимљив детаљ. Дипломатска академија у оквиру министарства названа је Коча Поповић. Дакле не Илија Гарашанин, Јован Ристић. Милан Миловановић или Никола Пашић, да поменем само неке од најчувенијих српских министара иностраних дела. То чини се доста говори о усмерењу, те о дипломатској и идеолошкој традицији коју ова гарнитура баштини.

Коментари21
8e80f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Svetozar Maksimović
Sve legende, a državne osovine zarezali mnogo davno, da bi se kola slomila danas. Porodica je poznata u 1. Svetskom ratu. Kakvi roditelji, takva i deca.
Божо Бјелак
Прије овога текста, много је текстова написано о дипломатији и спољној политици. Надам се да се престало поистовјећивати дипломатију и спољну политику. Дипломатија ( дипломатски састав, професионалци, занатлије, који спроводе спољну политику) може бити добра, а спољна политика лоша и обрнуто. У Србији је и једно и друго у катастрофалном стању. Спољна политика мора бити усаглашена , нема 10 спољних политика, у Србији их има више од двадесет.. Свака партија има своју спољну политику. Недопустиво је да министри креирају спољну политику, они учествују у креирању. Све када би били врхунски кадрови, амбасадори и др. дипломати, они не знају шта да пренесу земљи домаћину, за шта да се залажу. О стубовима да се и не говори. Коча је био врхунски интелектуалац, велики дипломата, полиглота, француски ђак и патриота, надасве. Као богатшки син опредијелио се за свој народ, а не за било чији покрет.
Slavomir Srpski
Mislim da je Djurkovic vrlo vesto upakovao u Politically correct celofan spodobu od takosadanazvane samodrzave Srbije i njene "elite".
Светозар Максимовић
Зна се ко води политику на Балкану од 1903. године.
Danijela izEU
Ne treba biti u zabludi da nasi politicari uopste vode bilo unutrasnju bilo spoljnu politiku...U Srbanani to rade strani ambasadori, MMF, a ovi nasi dobiju neku kintu ili cusku i to je to.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља