субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:28

Развесељавање ТВ гледалаца са много „бип”

Аутор: Јелена Стевановићчетвртак, 11.08.2011. у 22:00
Сцена из серије „Оно као љубав”

Увреда из Његошевог стиха „Пучина је стока једна грдна” делује данас као врхунска софистицираност у односу на вулгарности и псовке које су уследиле у књижевности и на филму, па чак и на ТВ, где се без пардона људи пореде са животињама, а интимни односи доводе у везу са богом, сунцем и мајком.

Иако је на помен псовки и вулгарности на домаћим каналима прва слика која вам забљесне пред очима неки од ријалити програма, прост језик се у ствари појављује и у ауторским емисијама. Док стручна јавност и публика често негодују што се на ТВ чују погрдне и увредљиве речи, сценаристи неретко објашњавају да се не може писати текст у коме људи не псују јер то не би одговарало реалности из кафића, са улица, па чак и из канцеларија.

Дакле, да ли је у реду псовати на ТВ?

Искусни ТВ редитељ и професор масовних комуникација и теорије ТВ Станко Црнобрња пореди ово питање са оним да ли је у реду пљувати на јавним местима.

– Псовка је вербални облик агресије. Јавна или медијска псовка, како год да је употребљена, и колико год да служи за „развесељавање”, или као „сочан” зачин, јесте одређени вид агресије – објашњава Црнобрња који своје јасне ставове о правилима говора на ТВ подвлачи цитатом писца Исака Асимова који је рекао: „Агресија је последње уточиште оних који су некомпетентни”.

Агресивни језик је свеприсутан па се публика на њега навикава чак и када се у термину за цртани филм емитује серија о добром сексу. Такви наслови приказују се у ударном ТВ времену и поред тога што правила Радиодифузне агенције обавезују станице да ускладе програм са навикама деце.

Сценаристкиња серије „Оно као љубав” Татјана Илић слаже се да би серије попут „Калифорникације”, у којима све врви од псовки и вулгарности, морале да се емитују касно увече, али није за то да се ТВ језик сасвим очисти од оваквих израза.

– Њихово пребројавање је претерано цепидлачење. Као аутор употребљавам псовке на основу личног осећаја и укуса. Оне су део језика. Наравно, ако неко инсистира на њима да би изазвао јефтин хумор, онда је то псовка ради псовке, али не могу да је не напишем ако је она својствена мом лику.

За Татјану Илић је лажна дилема да ли псовање на ТВ вређа нечији морал.

– Тако нешто понекад захтева драматургија. Не би имало смисла не изразити се тако ако псовка природно излази из лика. Аутори америчких ситкома се себи подсмехују када уместо речи коју сви знамо морају да напишу „фрикинг”. То је смешно.

Псовке су најчешће у ријалити програмима, али се у њима највише и преснимавају. Доживљаји станара „Великог брата” или „Фарме” углавном се приказују са закашњењем, али са доста „бип”.

Немогуће је ипак контролисати шта ко говори у живим емисијама, а дешава се да гост баш жели да псује. У теорији телевизије као прекретница за улазак псовки чак и у озбиљну јавну дебату помиње се случај једног аустралијског премијера који је уживо на радију употребио ружну реч. Осим тога, политичке емисије најконзервативнијих америчких новинара препуне су простачких израза упућених либералима.

За редитеља и познаваоца медија Александра Мандића све ове псовке осиромашују језик и битно вулгаризују јавни простор.

– Трагично је слушати младе, па и старије, до које мере су сузили свој израз, а још горе је што не осећају да је то нека мана. То на добро не може изаћи – указује Мандић.

----------------------------------------------

Деформисани језик који је Мусолини хтео да избаци

Мусолини је својевремено наредио да се по селима и градовима излепе постери са молбом Италијанима да не псују. Фашистички апел никада није уродио плодом и италијански није постао ништа чистији у том погледу.

А за псовке у руском Достојевски је казао да су „деформација мишљења”.


Коментари1
96528
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mirjana stamenkovic
Postoje razlicite vrste psovki. Nekim ljudima to i pristaje, to je deo njihove licnosti, sto se naravno, ne odnosi na izrazito vulgarne psovke. Mali je broj ljudi koji nikad ne opsuje. Mene vise zabrinjava recnik mladih ljudi koji je toliko siromasan da mi se cini da se sastoji od reci brate, ovo, ono i najrazlicitijih vrsta psovki. Majstori su da izmisle i nove. Takodje kod mladih je izrazen dvojni recnik, onaj za ulicu citaj drustvo i onaj za kucu. Mnogi bi se roditelji zaprepastili kada bi culi sta sve izlazi iz usta, narocito njihove zenske dece. Stanujem u samom centru grada na drugom spratu i htela ne htela slusam njihove razgovore od kojih mi se kosa dize na glavi. Uzgred receno,nisam puritanka, zaostala niti nesto slicno. Jedino sto vrlo malo psujem i to kada za to imam veliki razlog, sto ne znaci da drugima uskracujem to pravo samo mislim da to treba raditi sa merom ne pred svakim i narocito ne pred decom.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља