уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:56

Ми уопште не вежбамо свирање

Аутор: Славко Трошељсубота, 13.08.2011. у 21:58
Дејан Цукић је био сарадник „Политикиног” магазина „Рок”

Дејан Цукић (52) и пре седам дана је, на завршном концерту „Новобеоградског културног лета” на Савском кеју, доказао да је легенда српске рок музике. С његовим бендом „Спори ритам бенд” око 10.000 људи је два сата певало и играло уз песме „Волим кад си ту”, „Јулија”...Музика је део његовог живота од тинејџерских дана, посебно од групе „Булевар” и „Бајагиних инструктора” с којима је свирао и певао четири године.А кад остави гитару, постаје новинар, преводилац, књижевник...У браку с Милицом има сина Алексу (15) и ћерку Ану (12).

Како сте сачували толику енергију?

Ту природну енергију наследио сам, по свему судећи, од мајке, а редовно је обнављам у теретани, aли и љубав према музици учинила је своје. Она ме подиже у сваком погледу.

Колико вежбате свирање?

Ми уопште не вежбамо свирање. Имали смо пробе кад смо били мали. Сад вежбамо само кад желимо да у репертоар убацимо неку нову песму. „Спори ритам бенд” је искусна екипа. Већина чланова је ту и више од 20 година. Ми се разумемо на поглед. Али, практично, читав мој живот је вежба. Велики сам заљубљеник у музику.

Ко Вас је увео у музику?

Из времена одрастања знам за маму, тату, баку, „Битлсе” и „Стонсе”. Не памтим живот без њих. И то је одлучујуће формирало мој животни пут. Имам и обраду „Битлса” у песми која се зове „Заједно”, а на албуму „Календар” певам њихову песму на енглеском уз пратњу „Гудача Светог Ђорђа”.

Уз кога сте градили каријеру?

Био сам, као певач, један од оснивача групе „Булевар”. Ту су још били Ненад Стаматовић, гитариста, Бранко Исаковић, бас, Драган Митрић, клавијатуриста, и Предраг Јаковљевић, бубњар. То је био бенд с којим смо, почетком осамдесетих, постали познати широм СФРЈ. Тада сам изабрао животно занимање. Знао сам да то може да буде – само музика.

Који је Ваш прошли албум?

Последњи албум се зове „Убрзање”. Кажем последњи, а не прошли зато што носачи звука, због технике која напредује брзином светлости, мењају „агрегатно стање”. Тврди носачи губе битку с електроником која убацује музику у мобилне телефоне, компјутере... С тог новог албума спремам монтирање спота за песму која се зове „Само једна твоја реч”.

Које су Вам друге склоности?

Пишем и преводим књиге. У мојој књизи „45 обртаја” описао сам настанак важних светских песама популарне музике. Чак је једно од питања при полагању мале матуре у Србији било извучено из те књиге. То ми је велики комплимент. Преводим аутобиографске књиге музичара. Једна од њих је и животна прича гитаристе Ерика Клептона, а сад преводим „живот” Кита Ричардса, гитаристе „Ролингстонса”.

Како је о себи писао Клептон?

Његова прича је потресна. Никад није упознао оца Канађанина Едварда Волтера Фрајера, који је, као војник, 1944. чекао у Енглеској полазак у борбу против Немаца, у Нормандију, а мајка Патриша Мони Клептон је тада имала 16 година. Била је заљубљена у Едварда и остала с њим у другом стању, али то му никад није казала.

Кога се посебно сећате из интервјуа?

Кад сам био сарадник „Политикиног” магазина „Рок”, који је уређивао Пеца Поповић, у Кану сам упознао динамит-жену – Тину Тарнер. Позвала ме у своју гардеробу. Била је ту с менаџером Роџером Дејвисом. Они су ми тада, после разлаза са Ајком Тарнером, причали о плановима за њен нови почетак. Тај почетак као да још траје. Било је то 1984.

Шта Вам је најбитније у животу?

Пре свега искреност, отвореност и бескрајно поверење. Све то је најбоља подлога за развијање праве љубави. Кад се томе дода музика, ми имамо све што нам је потребно.

Како живите од музике?

Па, сналазим се. Нисам богат човек, али нисам ни сиромашан. Похлепа није део моје природе. Углавном имам оно без чега се не може. Додуше, увек има ту и тамо понешто што фали. Али, такав је живот.

А да ли Вам недостаје страст?

Никад. Веома сам страствен у свим животним догађањима. Страствено прилазим музици, писању и преводу књига, емисији на радију Б92 једном недељно, писању за новине... Са страшћу гледам и спортске догађаје. Све то чиним и с много љубави која је универзална људска вредност.

Ви као да сте пронашли рај на земљи?

Јесам. Мој рај је у мојој малој породици, ту где смо нас четворо заједно, између наша четири зида. Ту се осећамо најбоље. То ме толико испуњава да сам врло поносан због тога.

-----------------------------------------------------------

Желео сам да имам пун аутобус пријатеља

Колико имате времена за дружења?

Желео сам да имам пун аутобус пријатеља, али то није могуће. Сад ми је довољан један аутомобил за све искрене другове. И то ми је више него довољно за читав живот. Једном је Момо Капор рекао да има два и по пријатеља. То је овако објаснио: „У двојицу сам сигуран, а у једног још сумњам”. Сваки човек мора да има реалан став према дружењу да би имао мање разочарења.


Коментари0
a8983
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља