понедељак, 13.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 10.04.2007. у 16:51 Небојша Катић

ЗЕМЉА БЕЗ ДЕБАТЕ

У последњем броју угледног америчког часописа New York Review of Books, Џорџ Сорос, амерички милијардер јеврејског порекла, огласио се чланком у коме критикује политику Израела и САД на Блиском истоку. Узрок овакве политике он делимично налази у деловању организације American Israel Public Affairs Comitee (AIPAC). Реч је о моћном јеврејском лобију под чијим се притиском, како Сорос мисли, оваква политика води.

Сорос у свом тексту говори о атмосфери страха коју креира AIPAC и са којом се суочавају сви који се усуде да критикују политику Израела. Најбољи део чланка бави се методом који се користи у дисквалификацији противника, а за који Сорос сматра да садржи "елементарне грешке у резоновању". Моћни Џорџ Сорос не крије да са стрепњом очекује нападе после оваквог оглашавања.

Има ли у Соросовом чланку, у коме се не бави Србијом, ипак неке поуке за Србе?

Између косовског и палестинског питања не може се повући паралела, као што се не могу упоређивати српска и израелска политика, позиција и моћ. Оно што се делимично може упоредити јесте атмосфера у којој се дебата о политици обе земље води. Соросова размишљања овде могу помоћи, упркос антипатији коју, с правом, велики део српске јавности према њему гаји.

Косовско питање доминира медијским простором у Србији, али стварне дебате готовo да нема. Српска политичка јавност је постигла висок степен сагласности у вези са решавањем косовског питања, или бар тако изгледа. Уместо дебате, стално се понавља мантра "више од аутономије, мање од независности", коју, ако ћемо право, мало ко разуме. Ако некакве разлике у ставу има, она се углавном своди на то да "тврда" струја лупа "по столу и Ахтисарију" са две шаке, а она "мека" само једном.

У амбијенту привидног јединства и високе патриотске реторике, тешко је постављати разумна питања која проблематизују стратегију, политику и аргументе Србије у вези са Косовом. Ово не само да је тешко, већ је и крајње непријатно, како су на својој кожи осетили сви који су то покушали.

Непријатна питања на српској јавној сцени агресивно постављају они у чију добронамерност и добронамерни тешко могу поверовати. Једном када се питање чује са те стране политичког спектра, свако други ко слично пита, одмах се по аналогији смешта у исти антисрпски камп. Овај феномен Џорџ Сорос назива "кривицом по асоцијацији".

Ставови или гласно исказане дилеме које нису на "патриотској" линији игноришу се гурањем под тепих. Онај ко се усудио да изнесе "непатриотски" став, дисквалификује се и етикетира, често брутално. Спекулише се у вези са његовим мотивима, изворима прихода, местом боравка, сексуалном оријентацијом итд.

На српској сцени данас је опасно бити Волтер, па нико неће устати у одбрану права да се мишљење износи и онда када се са таквим мишљењем не слажемо. "Дисиденте" ове провенијенције нема ко да брани, а неки домаћи Волтер би у Србији могао бити проглашен саучесником у издаји и капитулантом.

Српска елита је одлучила да углавном ћути и своје ћутање правда "државним разлогом". Прихваћен је став по коме Србија мора демонстрирати јединство, па макар се одрекла здравог разума и права да мисли. Размишљање, поготово гласно, може опасно угрозити интересе Србије и пред светом показати слабост и пукотине којих на албанској страни нема. Заборавља се да међународни преговарачи познају Србе и да се њима интензивно баве последње две деценије. Зид око политике и политичара је порозан, информације цуре на све стране и Запад зна шта ко у Србији интимно мисли.

Недеље и месеци који долазе показаће да ли је описана стратегија дала жељени резултат и да ли ће српско јединство, међународно право и мала помоћ наших пријатеља учинити да Косово и Метохија остану у Србији. За сада, нико није спреман да своју политичку каријеру повеже с неуспехом преговора о Косову. Да ли је гласно самопоуздање само пука реторика?

Без обзира на коначни исход, критичко мишљење не може угрозити Србију и српске интересе. Оно само може помоћи да се интереси објективизирају, боље формулишу и зато снажније бране. Критичко мишљење угрожава само политичку глупост, аматеризам и некомпетенцију.

Питања о којима се у Србији ћути главна су тема на међународној сцени. Како то Србија замишља да реинтегрише Албанце који не желе да буду интегрисани, колико таква интеграција кошта и ко ће то платити, шта се догађа после евентуалног руског вета итд.? Србија може да не воли оваква питања, али се на њих мора одговорити, ако Србија одговор има. Важно је да одговоре на ова питања зна и српска јавност.

Управо је одсуство критичког мишљења један од разлога који је Србију довео у позицију у каквој је данас. Нема државног разлога због кога се мора ћутати. Ово подједнако важи за Србе и Јевреје, иако консеквенце ћутања нису исте – за Србе, оне су још погубније. Џорџ Сорос није пријатељ Србије, али јесте пријатељ Израела. Управо зато се из његове критике Израела нешто може научити.

публициста, финансијски консултант

Коментари0
02d38
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља