петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:15
НЕ САМО О ПОСЛУ РАДОСЛАВ – РАЛЕ ЗЕЛЕНОВИЋ

Живот без филма био би грешка

Нема баш много оних који су у прилици да причају са Бесоном, Вендерсом, Михалковим... па се понекад уштинем: „Косовопољац, да ли се ово баш теби дешава?”, каже директор Кинотеке
Аутор: Д. Стевановићнедеља, 21.08.2011. у 22:00

Лив Улман, Јиржи Менцл, Никита Михалков, Ана Карина... само су неке од светских филмских звезда са којима се руковао, дружио и причао Радослав – Рале Зеленовић, директор Кинотеке, наше култне архивске установе. Да ће живети у свету филма, као да му је било предодређено још у детињству, док је становао са оцем Мирком, железничарем, и мајком Милицом, просветном радницом, у једној згради испод биоскопске сале у Косову Пољу. Први звуци које је чуо били су они са великог платна – тих педесетих година није било телевизије, биоскопи су били права атракција, у мањим местима требало је чекати и месец дана на филмску пројекцију.

– Још се сећам зеленог џипа који је довозио филмске траке однекуд. Ја сам први пут ушао у биоскоп као сасвим мали, отац ме је у наручју унео и прво што сам видео био је неки човек у сивом мантилу како дави човека у тамном мантилу. Најтежа казна ми је била забрана да идем у биоскоп! Једном сам у чарапама искочио кроз прозор у снег, да бих гледао омиљеног јунака Чаплина, и сећам се да ме је мајка истукла због тога – прича нам Зеленовић.

За све – питај Ратка

Захваљујући оцу који је почео да набавља филмове за биоскоп, ипак је могао да прелистава филмске садржаје који су се тада штампали, па је доста тога попамтио. Брзо је по знању почео да се издваја од другова, који су на њега гледали као на покретну енциклопедију у то време. „Ако нешто не знаш, питај Ратка”, говорили су.

Рале је лепо је свирао хармонику и био је члан КУД „Бранко Меденица”. Био је шеф оркестра, и добро је познавао народну ношњу и костиме па је доцније, када је сниман филм „Вук са Проклетија”, помагао костимографима.

– Косово Поље је занимљиво место, а то време у којем сам одрастао је било другачије него ово сада: изађеш ујутру бос и нико о теби не брине, а нема ни зашто. Најгоре што је детету могло да се деси је да га ухвати пољар ако га нађе да краде сунцокрет, па га доведе кући да га испребијају родитељи. У приштевској гимназији била су три српска, три шиптарска и једно турско одељење, а после смо се још двадесетак година окупљали на годишњицама матуре, све до краја осамдесетих. Онда је свако отишао на своју страну, а ми Срби смо од деведесетих наставили да се окупљамо у Београду. На обележавању 40 година сви су већ живели у Београду, Нишу, Смедереву, Крушевцу, окупило се нас педесетак – вели наш саговорник. 

Из Косова Поља 1968. дошао је у Београд у жељи да упише Факултет драмских уметности, али није у томе успео ни после неколико покушаја. Постао је члан Аматерског филмског клуба Дома омладине па је чак режирао неколико филмова, који су захваљујући сниматељу Панти Петровићу завршили у архиви Југословенске кинотеке. Са само 23 године постао је уредник Филмског програма Дома омладине. Било је то време када су се у Дому омладине дешавале многе занимљиве ствари, попут Београдског џез фестивала, БРАМС-а, Феста. Он је био селектор програма „Форум младих” и „Видици”.

– Било је то време када за време Феста Моника Вити седи у сали, Џенифер О'Нил се шета испред, за шанком Мишел Пиколи пије вотку са једним мојим пријатељем, а сви чекамо да се појави Сем Пекинпо – присећа се Зеленовић.

По препоруци Слобе Новаковића и Милана Вукоса, крајем седамдесетих постао је уредник Филмског програма ТВ Београд. Остаће упамћен по филмским циклусима које је осмислио: „Један аутор – један филм”, „Карика која недостаје”, „Фестове премијере”, „50 филмова награђених Оскаром”...

 Прасе за први филмски ТВ маратон

– Ипак, оно по чему ме највише памте је филмски маратон из осамдесетих година који је, добро се сећам, почео у петак филмом „Све што сте хтели да знате о сексу, а нисте смели да питате” а завршио се у недељу уочи Другог дневника. Телевизија је тада завршавала програм у 23 часа, тако да садашње генерације не могу ни да замисле какав је то био догађај! Чак су и техничари морали да уверавају гледаоце да се неће десити ништа страшно, да ће телевизори издржати да раде непрекидно два дана. Ујутро је цео град је био празан, новине су имале велику ремитенду, а Тања Петернек ми је причала да је њена бака испекла прасе и позвала комшилук, многе породице су се окупљале да заједно гледају филмове – каже Зеленовић.

Када је 1992. године постао директор Југословенске кинотеке већ су биле уведене санкције, у Кинотеци је било тешко стање, две године нису имали директора…

– Али, ево, већ пуних 19 година сам овде и поносим се оним што смо урадили за све те године. Многи великани су добитници награде Кинотеке „Златни печат”, а како то признање доживљавају најбоље се види на примеру Јиржија Менцла, чувеног чешког редитеља, добитника Оскара. Он је приликом неке селидбе изгубио своју награду, па ме је звао и тражио да добије реплику. Кад смо му то и учинили, једна га је новинарка питала зашто инсистира на дупликату „Златног печата” кад има Оскара. Он је одговорио да је то зато што је „Печат” награда једне од највећих светских филмских архива, и да се нигде не чува више чешких филмова изван Чешке него у Београду!

Можда се за неке звезде мисли да су недоступне, али кад прођу Кинотеку и виде какво светско благо поседујемо остану задивљени. Нема те звезде којој неће осмех заблистати кад јој пружиш један од оригиналних Чаплинових штапова, или кад Лику Бесону или неком другом Французу покажеш једну од неколико сачуваних камера браће Лимијер из 1896. године, која се чува код нас. Ми о светском наслеђу бринемо као о свом, и то људи умеју да цене. Велике кинотеке имају националне кинематографије, а ми смо мала кинематографија па нисмо сакупљали само наше филмове, имамо заступљене чак 134 кинематографије света, поред осталог и из Саудијске Арабије. Имамо 5.000 филмова из Русије, често они од нас позајмљују копије јер су боље од њихових – каже Зеленовић.

Он признаје да је дружење са филмским величинама најзанимљивији део његовог посла.

– Нема баш много оних који су у прилици да причају са Бесоном, Вендерсом, Михалковим... па се понекад уштинем и кажем себи: „Косовопољац, да ли се ово баш теби дешава?”. У једно сам сигуран, мој живот без филма био би велика грешка! – закључује наш саговорник.

-------------------------------------

Од Косова до Палића

Радослав – Рале Зеленовић рођен је 20. јануара 1948. године у Косовској Митровици, основну школу завршио је у Косову Пољу, гимназију у Пећи и Приштини. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, био је уредник Филмског програма београдског Дома омладине, филмски уредник ТВ Београд, а од 1992. године је директор Кинотеке. Поводом стогодишњице филма установио је 1995. године награду „Златни печат” који су у Музеју кинотеке добили, поред осталих, и Ђузепе де Сантис, Тео Ангелопулос, Лив Улман, Никита Михалков, Андреј Кончаловски, Вим Вендерс, Лик Бесон…

Један је од оснивача и дугогодишњи директор Међународног филмског фестивала на Палићу. Супруга Весна је продуценткиња у ТВ Београд, а син Ђорђе је завршио Факултет за менаџмент у култури.

------------------------------------------------------- 

Кораћица, три пса и десет мачака

„Бата Живојиновић ме је довео у Кораћицу. Тражио сам друго место за завичај, неко духовно упориште где си сигуран да неће нико одатле да те истера. Купили смо кућу из 1887. године и неколико пута до сада смо је реновирали. Јако сам везан за ово место испод Авале, тамо проведем 150 дана годишње, имам мали воћњак, три пса и десет мачака. Кад ти животиња дође сама у двориште, кажу да је то душа неког твог пријатеља који хоће да буде близу тебе. Кад је Лив Улман била у Кораћици, чудила се како пси и мачке једу заједно. Код тебе је, казала је, промењена микроклима. А ја одвратим, у шали, да је место лепо, али мало националистичко – види се пола Србије.”

----------------------------------------------------------- 

Стари филмови

„Мени су најомиљенији филмови они новопронађени. Скоро смо пронашли један из 1914. године, документарни, на њему се види како су изгледали београдска Славија, стакленик у Ботаничкој башти, залеђена Сава... Један човек нам је донео филм из 1940. године: вежба артиљеријске јединице на Ади Циганлији, снимљена у колору. Такве ствари немају цену. Као онај путописни филм из 1934. године ’Под југословенским небом’, у којем је тонски снимљен говор краља Александра”.


Коментари0
78061
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља