понедељак, 28.05.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:02

Стални страх од блискости

Аутор: Биљана Станковићуторак, 23.08.2011. у 22:00
Шери Теркл

Оснивач и директор Института за проучавање односа технологије и идентитета наМИТ-у (Massachusetts Institute of Technology, USA) и клинички психолог Шери Теркл више од три деценије изучава наше променљиве везе са дигиталном културом, приказујући како мобилне технологије, социјалне мреже и хуманоидна роботика мењају наш рад, породицу и идентитет. У својој најновијој књизи „Сами заједно”,која ускоро излази у преводу на српски језик (издавач„Клио”) а њени делови се ових дана објављују у фељтону „Политике”,она описује нове, узнемирујуће везе међу пријатељима, љубавницима, родитељима и децом, као и промене у разумевању приватностии заједнице, интимности и самоће.

У књизи се претежно бавите животом тинејџера. Како култура мобилних телефона мења њихов развој?

Конектованост помаже адолесцентима да се изборе са тешкоћама одвајања од породице. Када одете из куће са мобилним телефоном више нисте толико одсечени од својих ближњих као претходне генерације. Сада се, међутим, можете наћи у ситуацији да шаљете својим родитељима петнаест порука дневно. Навикавате се на то да су одрасли увек на само један клик далеко. И ваши пријатељи су, такође, увек у близини. Почињете да уживате у осећају да никад не морате да будете сами.Технологија омогућава емоционални стил у коме не уважавамо сопствена осећања све док она нису комуницирана. Другачије речено, пружа нам се прилика да обликујемо мисао, тако што је шаљемо да бисмо добили одговор или изазвали коментар. Оно што овде недостаје јесте способност да се буде сам и да се у приватности размисли о сопственим емоцијама.

Описујете тинејџере као склоне „избегавању разговора”. Да ли видите проблем у томе?

Тинејџери ће радије куцати поруке него причати. Они осећају да телефонски разговори откривају превише и желе да задрже контролу. То значи да они вежбају како да се „покажу”на свом профилу, као аватари, али не и да учествују у једноставном разговору. Одрасли, такође, бирају тастатуру уместо људског гласа. У предузећима, међу пријатељима, на факултетима, људи спремно признају да би радије користили говорну пошту или послали мејл, него причали лицем у лице. Користимо технологије да бисмо смањили директан контакт са људима, да бисмо разводнили његову природу и опсег. Прија нам мноштво контаката са људима које истовремено држимо на одстојању.

Родитељи су често изнервирани поступцима своје деце за које им сами дају пример, попут сталног посвећивања пажње СМС порукама, „блекберијима”, и слично. Зашто је то тако? И шта они могу да учине да својој деци постану узор здравог односа према технологији?

Најважније је да родитељи схвате да они својим понашањем дају деци лош пример. Родитељи и деца су заједно у овоме. Постоје тренуци који су резервисани за породицу,тренуци када је потребно заборавити на технологију. Ово практично значи – без телефонирања и куцања порука током заједничких оброка,без телефонирања и куцања порука када родитељи дођу по своју децу у школу – дете тада жели да ухвати поглед родитеља који га чека! Деци сметају ове ствари. Немојте телефонирати и слати поруке када их одведете на игралиште. Болно је гледати децу која покушавају да се покажу пред родитељима задубљеним у мобилне телефоне. Она осећају носталгију за „добрим старим временима” када су родитељи имали обичај да читају приче без мобилног телефона поред себе,или да гледају фудбалску утакмицу или цртани филм без држања „блекберија” у рукама. Деца жуде за пуном пажњом. Разговор изгледа другачије када осећају да им родитељи посвећују пуну пажњу.

У књизи износите тезу „да је технологија архитекта наше интимне сфере”. Шта подразумевате под тим?

Технологија је заводљива јер могућности које она пружа подилазе људској рањивости. А како се испоставља, ми смо итекако рањиви. Усамљени смо, али смо у сталном страху од блискости. Конектованост нуди илузију дружења без обавеза које носи традиционално пријатељство. Не можемо се заситити једни других уколико смо у могућности да држимо дистанцу. Иако смо константно повезани једни са другима увек постоји могућност да се сакријемо и на тај начин задржимо контролу. Једноставно речено, радије бисмо куцали поруке него причали.

Окрећемо се технологији не би ли нам помогла да уштедимо на времену, а завршавамо приковани за рачунаре и мобилне телефоне. И ту се, поново, налазимо у зачараном кругу. Технологија доводи до тога да будемо заузетији него икад и зато тражимо онлајн односе који су прилагођени нашим потребама и који делују као да носе мање емотивног ризика. То су те нове ствари, нове врсте односа које тек постављамо на своје место. Време је да се започне разговор о томе.


Коментари3
9886a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

radojcicz radojcicz
Odlican i poucan tekst i knjiga, za sve koji zele da malo bolje shvate kako nas kroz zivot vodi, bez naseg stvarnog pristanka, nova tehnologija i ovakav povrsan nacin komunikacija. Suocen sa tehnoloskim novotarijama, covek pre ili posle u nekom trenutku, postavlja pitanje o stvarnom smislu i ulozi masina za nas, odnosno sustine svog zivota uopste, i neminovno jenog trenutka postaje svestan raskoraka u kome se nasao bez svoje volje...
Dejan R. Popovic, dipl. inz
Tacno je. Ukrecemo se tehnici i tehnologiji - automatizaciji, kopjuterizaciji i robotizaciji - ne bi li nam omogucile da ustedimo na vremenu, smanjimo sopstvene napore, izborimo se sa oskudicom i zadovoljimo mnogobrojne potrebe, a za vrsavano na kraju bez posla, usamljeni i prikovani za automate, kompjutere, komunikatore i robote. To je zalosna sudbina coveka sadasnjiosti i buducnosti. Tehnika i tehnologija su se razvijali u zadnjih stotinak godina znatno brza od nacina zivota ljudi i njihovih medjusobnih odnosa.
Раде Савић
Одличан текст и добар саговорник.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља