уторак, 13.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58
НЕ САМО О ПОСЛУ - Југослав Влаховић

Карикатура као судбина

Пре него што је постао познати илустратор, карикатуриста и професор графике на Београдском универзитету уметности, био је једнако познати оснивач прве југословенске акустичарске рок групе, певач у „Коси” и уметник перформанса
Аутор: Александра Мијалковићнедеља, 28.08.2011. у 22:00

Како од пужа настаје тигар, од мачке – мач, од изувијаних песница – људски лик, од новина – тврђава, од слова компјутерске тастатуре – непробојни зид, од млина за месо – пиштољ, од бакље слободе – атомска бомба... ? И ко је тај маг који сваког четвртка, већ 33 године, успева да оваквим духовитим, вишезначним чаролијама изненади читаоце угледног недељника НИН?

Југослав Влаховић, карикатуриста и илустратор, професор графике књиге на Факултету примењених уметности у Београду, један је од ретких уметника у служби „седме силе” којем никад нису биле потребне пропратне речи да би објаснио своју идеју, који није одступио од свог јединственог, препознатљивог поентилистичког стила, нити је напустио редакцију чији је постао својеврсни „заштитни знак”.

Његово запажено учешће на више од хиљаду домаћих и светских конкурса и изложби, у протекле четири деценије (прву од многобројних награда освојио је 1971, кад су му биле свега 22 године) донело му је професионални престиж, признања и сарадњу са неким од најутицајнијих страних новина и часописа, али доприносило и угледу земље чије име носи, као и Србије и Београда.

Пре неколико месеци освојио је другу награду на међународном конкурсу Канадског комитета за слободу медија у Отави, под покровитељством Унеска, а у јулу и прву награду Музеја савремене уметности у Сургуту (Русија) на тему „Срећан човек”.

Шта на то каже Влаховић? „Добро је, али идемо даље!”.

Музика и перформанси

У овом смиреном, ћутљивом човеку тешко је препознати бунтовног рокера с краја шездесетих и почетка седамдесетих година прошлог века. Тек је постао студент архитектуре („убедили су ме примером комшије Владе Величковића, који је завршио овај факултет, па се прославио као сликар”) да би је наредне године напустио и уписао примењену графику, кад је 1968. примљен на аудицији за рок мјузикл „Коса” у Атељеу 212. Онда је основао – у то време први у Југославији – акустичарски ауторски састав „Породична мануфактура црног хлеба” и перформанс групу „Екипа А3” (Екипа за Акцију и Анонимну Атракцију), која је обишла многе градове широм земље, уприличивши неколико сјајних хепенинга и пројеката са којима је ушао у анале светске али – зачудо – не и домаће уметности перформанса.

– „Породична мануфактура” је управо и настала као својеврсни „породични пројекат”: у саставу су, поред мене, били и моја сестра од тетке Маја де Радо, која је још као клинка од тринаестак година писала сјајне песме, па брат од ујака Слободан – Саша, контрабасиста Пјер (Петар Павишић) и флаутиста Бранко Малкоч из Мајиног комшилука.…

„Екипу А3” основао сам 1970. са Добривојем Петровићем, Младеном Јевђовићем, Ристом Банићем и Славком Тимотијевићем (кустосом „Срећне галерије” и касније директором СКЦ-а). Имали смо занимљиве идеје. Наш термин „акција” прихватили су и други уметници перформанса. Смислили смо „аутобус А3“ и изводили уличне и галеријске перформансе: „Орање” и „Дејство позоришног костима” у Београду, Загребу, Скопљу, Новом Саду, Единбургу, Берлину, „Црни рефлектор” у СКЦ-у и „Апсолутни хепенинг” у оквиру Битефа, са чак 5.000 учесника. Били смо склони хумору, можда нас зато домаћа критика није (довољно) озбиљно схватила, као рецимо Марину Абрамовић, Рашу Тодосијевића и друге који су радили у то време – каже Влаховић.

Његови рокерско-глумачки дани окончани су 1975. одласком на одслужење војног рока у ЈНА (мада је са гитаром у рукама и тамо наступао). „Екипа А3“ се више никад није окупила, као ни „Породична мануфактура”, иако су поједини њени чланови наставили музичку каријеру. Југослав је тада одбио и позив свог пријатеља Боре Ђорђевића да се придружи групи „Сунцокрет”. Додуше, остао је део домаће музичке сцене, али као графички дизајнер омота плоча и це-деа пре свега „Рибље чорбе” и многих других група и певача, и, уз Вицана Вицановића, један од првих домаћих рок-фотографа.

Свој таленат је пренео на сина и ћерку, које је добио у браку са Наташом Коневски: Јакша (34) са девојком Маријом Докановић, такође дизајнерком, свира у готик-метал групи „Абонос”, а Марта (28) је неко време наступала у истој групи са братом.

Тачкасти свет метафоре

А како је из света музике и перформанса Југослав доспео међу чланове редакције најстаријег југословенског политичког недељника?

– Кад сам се 1976. вратио из војске, легенда југословенског новинарства Југ Гризељ позвао ме је у НИН да илуструјем његову сталну колумну „Мала анатомија”, и тако је почела моја дугогодишња сарадња са овим недељником који сам, иначе, редовно читао и у ЈНА, и то у строју, па су ме неки већ тада звали Ниновац.

Стицајем околности, неколико дана касније добио сам позив да радим у „Јежу”, где сам повремено објављивао, али сам већ прихватио посао у НИН-у. Показало се да је то био добар избор. Дао ми је пуну слободу изражавања, усмерио ме ка озбиљнијим темама, и промовисао мој стил који је убрзо био широко препознат.

„Тачкасти” цртеж, наравно, нисам ја измислио, али сам га први применио у „великој штампи” и то тако успешно, да је и за неке њујоршке листове, којима сам их слао као копије, у време кад није било ни факса ни интернета, била тајна како правим тако добре отиске! На Западу су, иначе, карикатуристи из Југославије и Источне Европе били веома цењени, јер смо научили да „цртамо између редова” и изражавамо се метафорички – објашњава Влаховић.

Грамофон на врху ормана

Ликовни таленат му је већ био у венама, по мајчиној линији од баке Спасеније, рођаке чувеног сликара Дада Ђурића, док је од оца Манојла Влаховића, првоборца и ратног војног инвалида, наследио памет и специфичан смисао за хумор. Он је још тада, као да је слутио да ћу и ја једном тиме да се бавим, исецао из новина и чувао изврсне карикатуре Зуке Џумхура и Иве Кушанића из „Политике”.

– Моја духовитост је први пут дошла до изражаја са две године. Родитељи ме повели у биоскоп (нису имали коме да ме оставе), ја видео на најави филма познатог МГМ лава како риче, и викнем: „Мама, куца, ав, ав!”. Цела сала се смејала.

Тата је иначе био правник, а мама Драгиња, коју је упознао кад је дошла у Београд на студије, агроном. Нису били „уметничке душе”, али су већ у мом раном детињству запазили и хвалили мој ликовни таленат. И сестре Светлана (1940) и Југослава (1947) као и рођаци, пријатељи, па и комшилук из Улице маршала Бирјузова (у којој и данас станујем) подржавали су ту моју сталну потребу да цртам... али на папиру, ускративши ми тако прилику да будем родоначелник графита.

И за ону другу склоност, ка музици, имали су разумевања. Сећам се да је ујак Радомир, који је међу првима купио радио са грамофоном ЕИ Ниш, ову скупу и веома гломазну справу после сваког слушања враћао натраг на врх ормана (није га мрзело) да га ми деца не покваримо. Његов син Саша је после са мном свирао у „Породичној мануфактури”, и он жељан музике без ограничења. Били смо оригинални, храбри… Неке од наших најекстремнијих песама („Мртви опомињу”, „Нисам хтела њу”) које смо изводили на концертима од 1968. до 1975, међутим, нису никада остале забележене на плочама. Ипак, издали смо три сингла и један студијски албум – каже наш саговорник.

У спомен на „Црну”

Ако је постојала (ауто)цензура у музици и штампи, није и у приватном животу, па је Југослав покушавао (и углавном успевао) да се окуша у свему што је ново, занимљиво и изазовно, да се нађе свуда где се нешто важно дешава, па и на журкама… Помагало му је и то што је живео у центру града, окружен значајним установама и талентованим људима. Ту су, на пример, у две улице била чак петорица вршњака, касније врхунских шахиста, од којих са књижевником Владимиром Јовићевићем Јовом сарађује и данас. Тако је заволео „црно-белу” игру, па и своје карикатуре касније свео на ове две боје.

– Тих година је било сасвим уобичајено у Београду да по лепом времену на улици сретнемо нобеловца Иву Андрића, Бранка Ћопића, Радивоја Кораћа или неку другу познату јавну личност у шетњи градом. Те „звезде” су свима биле надохват руке – сећа се Влаховић, који се ускоро и сам нашао међу њима.

Али, пре тога...

– Гимназија ми је била прилична гњаважа, чак сам понављао први разред, па сам зато, чим сам завршио матуру (1968) кренуо као пуштен с ланца да се укључим у све значајнија догађања у уметности, музици и театру која су се у Београду тада дешавала. Студирао сам и свирао, путовао на турнеје са „Породичном мануфактуром”, играо у „Коси“, објављивао своје прве карикатуре…

Тако сам, са својим интересовањима, дугачком косом и брадом (коју више никад нисам обријао) постао незаобилазна „градска фаца”. Био сам „немиран и опасан” у сваком погледу, много мање ћутљив него сад – уз смешак и помало носталгије додаје наш саговорник.

Назван именом државе која више не постоји, Југослав је некако био предодређен да сачува сећање на њу кроз своје цртеже, али и да је никад не напусти, проводећи живот у граду у којем је и рођен.

– Не кажем да нисам био у искушењу да одем кад су ме позивали неки од страних листова са којима сам сарађивао, први пут давне 1971. године, након посете бродвејском ансамблу „Косе” у Њујорку, кад сам добио (и одбио) шансу да се опробам и на америчкој сцени (имали су истовремено још два путујућа ансамбла за турнеје). Ипак сам срећнији кад одавде, од куће, учествујем на међународним конкурсима и изложбама а у иностранство путујем – по награде. Откад сам професор на Факултету примењених уметности, посебно ме испуњава рад са младим талентима. Чекају ме нове изложбе (поред осталих, 2013. године и ретроспективна у Музеју примењених уметности), а све више се окрећем и издавању својих, и то тематских, књига – вели Влаховић.

Једна од њих ће ускоро бити „Црна”, својеврсни омаж мачки која је била инспирација за Влаховићеве илустрације уз „постеколошке” текстове НИН-овог колумнисте Драгана Јовановића. „Црне” више нема, али је остало 112 њених потомака и исто толико незаборавних Југославових „тачкастих” цртежа који ће, ето, надживети и своју музу, и трошан новински папир на којем су настали.

----------------------------------------------

Три и по деценије музике и карикатуре

Рођен је 1949. у Београду. Пажњу јавности привукао је већ као студент, од 1968, учешћем у мјузиклу „Коса” Атељеа 212 и оснивањем прве акустичарске групе „Породична мануфактура црног хлеба” и перформанс групе „Екипа А3”. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду, где сада предаје (Графика књиге). Од 1976. је карикатуриста и илустратор недељника НИН, а објављивао је и у многим другим домаћим и страним листовима (The New York Times, Wiener Journal, Wiener Zeitung, La Reppublica, Das Sonntagsblatt, Courrier Int...). Излагао је на око 1.000 колективних и више од 70 самосталних изложби у земљи и иностранству, а редовно излаже на тридесетак највећих конкурса карикатуре код нас и у свету.

Објавио је девет књига карикатура и мапу графика сериграфија („Сликари и воајери”), приредио књиге „Ведра страна Србије” (савремена српска карикатура) и „Библиофилска издања на ФПУ 1964 – 2010”. Активан је и у другим областима примењене графике (као што су опрема омота грамофонских плоча и це-деа, дизајн заштитних знакова и логотипа, рекламне кампање) и фотографије.

Добитник је многобројних награда и признања за илустрације, карикатуре и графички дизајн (прву је освојио још 1971, а 1977. је био најмлађи добитник „Пјера”). Радови му се налазе у Музеју савремене уметности и Музеју примењених уметности у Београду и у иностраним музејима и збиркама (Базел, Габрово, Бон, Париз, Лондон…). Један је од оснивача „Art directors Club” Србије и Удружења карикатуриста Србије FECO, чији је председник.

О њему је снимљено и неколико ТВ филмова.

------------------------------------------------------

Југа и Бора Чорба

Југослав Влаховић је дугогодишњи пријатељ Боре Ђорђевића и дизајнер и фотограф „Сунцокрета” и „Рибље чорбе” од самог почетка, 1978. године. Урадио је све званичне омоте њених плоча, почевши од дебитантског албума „Кост у грлу” 1979. (неки су освојили и награде за дизајн: „Мртва природа”, „Ујед за душу”, „Прича о љубави обично угњави”) и смислио рибљу кост као заштитни знак ове рок групе, који се појавио на првом синглу („Лутка са насловне стране”) и остао трајни знак „Рибље чорбе” на свим штампаним материјалима, беџевима, мајицама, сценографији... Овај логотип нашао се у неколико домаћих и иностраних стручних књига графичког дизајна. Влаховићеву „рибљу кост” су више пута имитирали у свету: деведесетих се појавила на омоту америчке групе „Fish Dish”, а затим као знак робне марки за одећу „Fishbone”.


Коментари0
5a196
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља