У срцу јужне Истре, док смо се од старих истарских кућа Пазина и Жмиња спуштали радознало ка Водњану, наишли смо на Свети Винћент, месташце које је тек изгледало заборављено и утихнуло у времену и простору. Ове куће су већ изгледале нестварно, а још нестварнији дворац из ког очекујете буђење Успаване лепотице!

Јер, заувек тајновит остао је, у сред пашњака и густих шума Зелене Истре, Каштел породице Гримани. На нетакнутом и пустом градском тргу, који живи само док се лети одржавају фестивали плеса, немог театра и далматинских клапа и док овде пева Оливер Драгојевић, имали смо среће да угледамо Карла Ћикаду. Овај средовечни Истранин поносно је једини седео на тргу, испред своје куће, по прозорима судећи – пуне цвећа у сред каменог града. 

То нас је подсетило на причу о двојици браће Гримани који су се оженили сестрама Мотрозини, што су богаташке породице често чиниле овде на некадашњој граници Италије и Аустроугарске, како би прошириле и сачувале иметак. Иначе, породица Гримани је и живела у Венецији, док је Свети Винћент био њихов летњиковац. Две породице су градиле Каштел од 1485. до 1525. године обавестио нас је водич Дејан Пустијанац.

Дворац, црква и трг направљени су према скицама Сканоција и Кастање, тада најпознатијих венецијанских архитеката. Црква Свети Винћент позната је данас по вредним фрескама међу којима се издваја „Маријина глава”. Позната је и реликвија Свете Викторије, као и збирке калежа и орнамената. Каштел, цркве и за нас невиђен ренесансни трг уствари су савршена сценографија за уметничка догађања у повечерје, када се уз звуке музике и завршило ово мало путовање кроз бајку.  

(/slika2)По њеној фабули, у овом градићу спаљена је Марија Радолович, проглашена за вештицу јер је била љубавница једног од Гриманија. Јунак друге познате легенде је витез који је победио на витешкој „алци” још 1713. године и од тада се ово такмичење редовно одржава, али није хтео да подигне шлем и откриј лице. Потом, нестао је у оближњој шуми у којој су га угледали тек после неколико година. И, констатовали да је јунак, уствари, жена…

Крајем Другог светског рата градић је задесио велики пожар – партизани су спалили италијанско војно утврђење. Али је Венето, покрајина у Венецији, заштитила у нова времена сву баштину ван Италије, па је за Сент Винћент, како га они зову, издвојено 300.000 динара, до чега су обновљене палата Грималдијевих и три куле, од којих је најпознатија „писмоношина”,

Преноћиште у Светом Винћенту, у зависности од куће, сезоне и домаћина, може да се нађе за 10 до 100 евра ( у обновљеним каменим кућама са базеном преко Новасола лети и за 30 евра по особи, у јесен већ јефтиније), а туристичка организација спремна је да свим намерницима представи архитектонске и историјске лепоте месташца „на крају Истре”, како га још због необичне тишине зову.