среда, 15.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 27.08.2011. у 13:18 Ненад Новак Стефановић

Дворска реплика у Анкари

Амбасада Србије у Анкари

У овом серијалу прича о кућама, углавном се бавимо београдским здањима, па ћемо тако и данас, без обзира што се кућа чију повест доносимо налази у – Анкари! Како је то могуће? Да се београдско здање налази у Анкари? Па, могуће је, а ево и како.

Петљу која одмрсује чвор треба потражити у 1923. години, када престоница Републике Турске постаје Анкара. То је значило и да се посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца мора преселити из Истанбула.. Кемал Ататурк (Солун,1881-Истанбул,1938) оснивач Републике Турске и њен први председник, надасве радикални реформатор, био је велики пријатељ краља Александра Карађорђевића. Историчари кажу да је пријатељство настало када је Александар одбио да учествује у савезничким нападима на Турску после Првог светског рата, речима: „Ми смо са Турском спорове завршили 1912. године на Куманову”. Пријатељство владара и народа је требало учврстити изградњом репрезентативног посланства. Турска влада је поклонила 5184 квадрата земљишта, а влада Краљевине СХС је купила суседни плац од 3746 квадрата, чији је власник био инжењер Жак Аџиман. И управо ће Аџиман бити предузимач који ће организовати градњу Краљевског посланства.. Захваљујући овом поклону из 1931. године, данас се амбасада Србије налази у једном од најелитнијих квартова Анкаре, у комшилуку амбасада Америке, Италије, Немачке, Француске.

Листамо документа у Архиву Југославије. У Анкари су изграђена два објекта: резиденција и канцеларија. Оба су реплике краљевских здања на Дедињу. Резиденција се састоји од приземља, спрата и мансарде у српско-византијском стилу. Ту је портик са ониским стубовима, портална веранда са луковима, колонаде са обе стране зграде, затим истоветна конструкција косог крова као на Краљевском двору Карађорђевића…. У архивским документима стоји да је ревидирани пројекат за посланство у Анкари урадио Коста Јовановић. Да ли је у питању Константин Јовановић (1849 - 25.11.1923), чувени бечки пројектант, жиждитељ седишта Народне банке Србије? Енциклопедије архитектуре не потврђују ово ауторство, можда и зато што је у питању реплика, техничка ревизија већ постојеће грађевине.

(/slika2)Влада у Београду је подигла кредит од 12 милиона динара и одредила архитекту Ивана Иванчића, саветника Министарства грађевина, да надгледа радове. Између осталих проблема на које је наилазио у раду, Иванчић се жали и на неисплаћене хонораре и путне трошкове. Нису помогли ни овакви изливи поштовања према министру: ”Милостивој госпођи Јанковић рукољуб, Вас господине министре особито поштује и поздравља, одани Вам..„

Материјал за градњу посланства у потпуности је довожен из Краљевине СХС. Налазимо на рачуне за 35 вагона портланд-цемента из Сплита, фирма Цемент, који је превежен бродом Орјен. Грађевинско дрво, такође, из Краљевине, где кубик кошта 350-400 динара, док је у Анкари 2 000. Министар рада опомиње посланика у Турској да је обавештен да су почели радови на згради посланства и да би требало ангажовати „наше раднике”. Бранко Лазаревић одговара да је до сада ангажовано 11 радника из домовине, али да ће их бити више. ( О Бранку Лазаревићу је писао директор Архива Југославије Миладин Милошевић, у студији о српским књижевницима дипломатама)

Да би намештај био у складу са ентеријером дворова на Дедињу, ангажован је као ревизор Александар Ђорђевић, архитекта Белог двора. Он одређује да се посао израде намештаја за приземље повери фирми Драг. Р. Барац из Београда (356 791 динар), а за спрат фирми Филипчић и Стриски из Загреба (500 000 динара). Транспорт до Анакаре је коштао 1 милион. Ролетне су набављене код Силвестера Бернолда из Новог Сада.

Зграда канцеларије, данас амбасаде, чини стилску целину са резиденцијом. На њој је спомен плоча са отварања комплекса 1936. године, на којој су уклесана имена Краља Петра Другог и намесника кнеза Павла Карађорђевића.

Кемал Ататурк је дошао на отварање посланства, што је био преседан. Донео је на поклон два скупоцена Хереке тепиха, величине 5x10 метара. И ето, тако је дошло до тога да се реплике дедињских здања обретну у Турској и да већ преко 70 година буду културни мост Београда и Анкаре, те би разумно било очекивати да у процесу сукцесије остану власништво Србије.

Коментари2
612d2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Каћа Радевић
Прелепе грађевине, посебно резиденција амбасадора. Штета што нема снимака ентеријера, то је тек за дивљење. Давно је било када сам тамо боравила, док ми је отац био са службом у Турској. Хвала вам, сада сам више сазнала, а и подсетила се тог дела Анкаре. На узвишењу је, са много дрвећа и зеленила, зову га Чанкаја.
Jovana Timotijevic
Vec sam zaboravila da tako lepo i na cinjenicama zasnovano moze da se napise tekst. Jedino sto me brine u tekstu je poslednja recenica. Da li je zaista moguce da postoji i promil sanse da se to desi?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља