понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Свет је позив на пустоловину

Аутор: Зоран Радисављевићнедеља, 28.08.2011. у 22:00
Јовица Аћин

Књиге Јовице Аћина (1946), тврди Владислав Бајац, никада нису биле једноставне. Али, кад би им се пронашао кључ читања – оне би постале бистра река чија вас матица незаустављиво води ка циљу – ушћу.

Издавачка кућа „Геопоетика” из Београда објавила је нову књигу Јовице Аћина „Ушће Океана”, књигу луталаштва, загонетности и изузетне спознајне снаге, са Океаном у главној улози. Међу његовим новим књигама су и „Ко хоће да воли, мора да умре”, „Мали еротски речник српског језика”, „Дневник изгнане душе”, „Прочитано у твојим очима”, „Шетња по крову: Сабрани цртежи Франца Кафке”…

Волите да путујете, да лутате, па макар и улицама Београда. Шта путовања, упознавања нових светова, значе писцу?

Путовати, лутати, могуће је и у сопственој соби. Верујем да је то израз жеље да се не миримо са границама, да их прелазимо и, по могућству, бришемо и тако непрестано ширимо свет, подједнако онај који нас окружује и онај који је у нама, одбијајући да у њему видимо затвор чији зидови нас гуше. Свет је позив на пустоловину која нас мења. Кад тако гледамо на ствари, тешко је одолети путовањима која нас снабдевају новим видицима и сусретима, као и новим причама. По свему реченом, путовање и лутање се готово подударају са нашом маштом, а то значи да нас подстичу на стварање.

Ваше омиљене теме: истраживање прошлости и протицање времена, присутне су и у новој књизи „Ушће Океана”?

Лепо сте уочили тај прелаз са простора на време. Моја лутања се никад не задржавају само у простору. Од њега је време чак далекосежнији изазов. У прошлости је заметак садашњости, а у развијању тог заметка скрива се наша неухватљива истина. Отуда ми је немогуће да себе замислим без сталне запитаности над временом. Време је, ипак, у „Ушћу Океана” само амбијентална музика. С друге стране, кад стари, човеково време не мора бити једноструко. Годило би ми, рецимо, да будем један од срећника код којих се време у костима и време у срцу разликују, при чему се надамо да је друго млађе од првог. О старењу сам неколико пута, током протеклих година, разговарао са Давидом Албахаријем, с којим сам вршњак. Недавно ме је позвао да испричам нешто о старењу за књигу коју припрема. Сад чекам да ми се та прича догоди, а држим палчеве да то буде младалачка и ведра прича о старцу чије је срце дечје и који се онда, макар у духу, осећа бесмртан. Старачка јава је, међутим, не сумњам, загонетнија од мојих снова о њој. У тој јави време уме да тече веома болно, и свако ко је довољно стар и одважан тада зна да је смрт једини лек, ма колико помисао о томе леку није баш најпријатнија. Кад ме питају за неког писца који је управо умро, увек осећам жалост због онога што он није стигао да напише. Живот је у ономе што је написао, смрт је у ненаписаном.

Књигу је жанровски тешко одредити: у њој су краће и дуже приче које се, на крају, уланчавају у романескно ткиво – уливају се у ушће Океана?

Волим писање које је слободно и које не мари за законе жанра. Иако се приче, како одмичу, све разговетније сплићу и тако промећу у обухватније приповедање налик роману, ја се романа, ипак, одричем и само га сугеришем. Ако неки живот може бити роман, нипошто нисам хтео да заборавим да је тај роман састављен од прича. Океан у књизи је Атлантски океан, али он је и океан који постоји у сваком човеку. И тако завршна прича, својеврсна романескна прича, постаје океанска прича чије ушће смо ми сами. У тој приповести бежимо од себе, бежимо и од овдашњих тајкуна и мафијаша, али смо истовремено и једино уточиште себи.

Изузетно је занимљива прича о Гарсији Маркесу, односно српском селу Хрисовуља, у којем обожавају овог писца. Ово је, истовремено, и прича о неузвраћеној љубави?

Да, љубав према свету, а коју нам свет не узвраћа. То може бити трагедија, али ја сам то видео као комедију. Дабоме, српску комедију. Зато књига почиње тим веселим случајем. Остале приче потом наслеђују тај смех, с тим да он бива све горчи.

Једна прича посвећена је украденом роману. Многи наши ствараоци из Босне и Херцеговине и Хрватске, бежећи у изгнанство, остали су без својих рукописа. Како уметници „преживљавају” такве губитке?

У причи је – прилично меланхоличној, јер евоцира моје сећање на Призрен – украдени роман такорећи украдени живот или макар украдена животна радост. Губитак је несагледив. Тешко је опоравити се од њега. Изгубљени рукопис може бити надокнађен само новим рукописом –о изгубљености. Али, за тај нови рукопис, кад смо изгубљени, често немамо више снаге. Ипак, никад не смемо да се предамо. За мене је, са овом књигом, осећајући се и ја помало изгубљен, спасење било у трагању за ушћем океана. Свако ко је нешто важно изгубио, мора да потражи своје ушће свог океана.

У причи о последњој, недовршеној, причи Е. А. Поа, песник се претвара у – сабљарку. Ни у овој књизи нисте се одрекли својих омиљених мистификација?

Моја најомиљенија мистификација јесте да о свакојаким истинама говорим као да су у питању фикције, измишљотине. Мистификације су начин казивања истина кад их власт прогања и забрањује. Тако је донекле с мистификацијама и код мене било некада. У причи о смрти и преображају Поа, песника црног романтизма, у ствари се мешају фантастика и поезија, јер само тако су могле бити дочаране претње које многе вребају пошто умру. Право време за гомилу лажи о нама наступа, наиме, онда кад нас више нема.

------------------------------------------------------------------

Разбијање табуа

Срби се хвале да су велики љубавници, а ви сте написали причу у којој главни јунак признаје да не уме да води љубав. Да ли је то разбијање још једног нашег табуа?

Па добро, деси се да не умемо да водимо љубав. То се може догодити свакоме, не само Србима. Можда до тога, бар понекад, долази кад нам љубав није узвраћена! А да ли смо велики љубавници или нисмо, не знам. Можда то и није важно. Што се овдашњих табуа тиче, значајније би било говорити о изузетној политичкој вештини у игнорисању сиромашних, као и о неједнакости у правима и шансама... То је оно. Заправо табу-тема јесте и да се о табуима уопште говори. Само нешто промрмљамо, знате већ како.

Како?

Па онако, као кад хоћемо да саопштимо нешто, а да нас зло не чује.


Коментари1
40013
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubinko Veljkovic
Srpska književna zadruga danas je objavila da je svoju nagradu za životno delo za 2011 godinu dodelila upravo potpisniku ovog teksta Zoranu Radisavljeviću za njegov doprinos našoj književnosti, kako kroz desetak knjiga tako i kroz njegov doprinos afirmaciji naše književnosti i nađih pisaca u kulturnoj rubrici POLITIKE. Čestitke autoru, redakciji kulture i listu POLITIKA.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља