Ко је једанпут гледао хрватски ТВ дневник или слушао неко службено саопштење које се односи на Републику Србију, њене институције и водеће политичке личности, могао је да се увери како се хрватски медији и државно-политички званичници обраћају ,,србијанским” властима. Ко није више пута погледао водећи медиј у Хрватској, нека буде сигуран да је такво именовање континуирано, доследно и без случајне грешке да сепо неки пут каже ,,српски”. Зашто хрватска политичка и културна елита упорно разликује ,,србијански” и српски етноним? Али и у понеком бошњачком дискурсу чујемо ову разлику. А има и Црногораца који неће да изостану из ове игре са именом једне нације.

По једном великом филозофу, ,,свет је дат у језику”. Језиком именујемо и означавамо стварност и тако се у њој оријентишемо. Значења једног језика стварају се историјом, она се вежбају и уче, садрже напетост између речи, мисли, саопштења, скривања. Значења језика се тешко откривају, али то не значи увек и у свакој прилици.

Тако, није баш потребно велико социолингвистичко знањe да би се открила политичка порука са ХРТ, у говору чланова Владе Републике Хрватске а и опозиционара Данијела Срба из Хрватске странке права. Хрватска службена и неслужбена јавност овим одвајањем србијанског од српског хоће да означи разлику између Срба у Србији и Срба изван Републике Србије. Потребно је ,,образовати” сопствену јавност али и како-тако утицати на Србе да ову разлику на свој рачун прихвате.

Ова језичка игра са именовањем Срба као Србијанаца која долази из Хрватске заправо је наставак оне српске и хрватске лингвистичке историје у којој је дошло до преименовања српског језика. Према историјским изворима хрватски културни кругови се почетком 19. века, када је угарска влада 1827. увела мађарски језик у хрватске школе, окреће ,,илирској браћи”, Јужним Словенима тј. Србима. Српска књижевна елита (са Вуком) прихвата идеју о језичком јединству Јужних Словена и то ће бити извор са којег ће убрзо потећи мутна вода. Од Бечког договора 1854. до Новосадског 1954. године хрватски лингвисти су успели да усвоје штокавштину као хрватско наречје, а потом да српски језик именују као хрватски. Ватрослав Јагић и његови настављачи заслужни су за прилепљивање хрватског имена на српски језик да би га његови следбеници крајем 20. века одвојили од српског и прогласили аутохтоним језиком Хрвата. (Ковачевић Милош, Шћепановић Михаило, ,,Српски језик у вртлогу политике”, Матица српска у Црној Гори, 2011)

Сада се игра наставља. У језику треба поделити и Србе на Србијанце и Србе а потом у перспективи, од Србијанаца можда направити нову нацију.

Они који прекрштавају српско национално име у ,,Србијанци”, мотивисани су политичком жељом да од Срба конструишу део нације који се значајно разликује од ,,Србијанаца”, са изгледом да направе своју цркву, своју традицију, своју културу и своју политику. Без институција у образовању, култури, информисању Срби у Хрватској не само да ће се одвојити од Србијанаца већ ће се, ако не постану посебна нација, асимиловати и постати део хрватске нације. А све у правцу продубљивања поделе између Срба у Србији и Срба у другим државама, бившим републикама СФРЈ.

А како се на све ово гледа из Србије? Да ли има у Републици Србији некога у власти ко ће да отвори уста и упути коме треба у Хрватској захтев да не именују српске министре, спортисте и остале као ,,Србијанце” већ као Србе. Када су представници ДОС-а лако и брзо прихватили захтев муслимана из Рашке да их српска власт именује као Бошњаке, када је Црногорац постао Црногорац, а не српски Црногорац, када се томе дода стари захтев косметских Албанаца да их у Србији не именују као Шиптаре већ као Албанце, ваљда и Срби имају право да се супротставе искривљавају сопственог етнонима.

научни саветник