уторак, 19.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:52

Словенска азбука Светог Јеронима и остале митске приче

Аутор: Љубинко Раденковић – Радивој Радићсубота, 03.09.2011. у 22:00
Детаљ са сајта посвећеног књизи „Словенска митологија”

Живимо у време када почиње да превладава једно оптимистично и раздрагано уверење да „сви могу све”, да свако може да напише књигу на било коју тему. Негде су се погубиле елементарне скрупуле, а стручност је постала депласирана и излишна категорија. Књига о словенској митологији, која се недавно појавила, добар је пример таквог стања. Из сажете белешке о аутору сазнајемо да је Ненад Гајић био музичар (гитариста, певач и текстописац), банкар, менаџер, приватни предузетник, а онда, док је размишљао којом ће се новом професијом даље бавити, написао је књигу Словенска митологија. Очито је да није имао ни свест о томе колико је озбиљна научна област у коју је амбициозно ушао.

Рукопис, без компетентног мишљења стручњака, пригрлила је издавачка кућа „Лагуна” и објавила у овој години као своје луксузно издање. При том је скупила илустраторе, који су, изгледа, већином млади људи опчињени компјутерским игрицама, па су сходно својим преокупацијама и дали ликовна решења словенских богова и демона. Тако је арханђео Михајло, пошто је сврстан у ред демона (!), приказан као разголићена жена заносних облина, са исуканим мачем. Не зна се, да ли је овде реч о пуком незнању или пак ругању хришћанској иконографији.

Да би се побројале све нетачности требало би написати текст опсежнији него Гајићева књига. Обимне рецензије на поједина научна дела објављују се у научним публикацијама, али пошто овде није реч о научном делу, нема ни сврхе писати такву рецензију. Опет, сматрамо да треба указати на књигу која има претенциозан наслов и која ће стога имати велики број читалаца, а која ће због многобројних недостатака и пропуста оставити погубан учинак. Овим освртом желимо да на одговорност подсетимо не само писца, већ и издавача, рецензенте и новинаре који су спремни да уз помпу и халабуку афирмишу разна писанија, пре свега из области филолошких и историјских наука.

Већ поднаслов књиге „Пантеон богова” упућује на аматерски приступ. Грчка реч „пантеон”значи „сви богови”, тј. „храм свих богова”, па наведени поднаслов представља плеоназам. Књига је иначе „украшена” и стиховима фалсификованих српских народних песама Милоша С. Милојевића.

Да би се приступило писању књиге са темом „Словенска митологија” мора се познавати одговарајућа огромна научна литература која је углавном на руском и пољском језику, док су сами извори на латинском и староруском језику, делом и на грчком. Чак и ако се не познају класични језици, извори се могу читати у објављеним преводима на руски и пољски, делом на енглески и немачки језик. Простор нам не дозвољава да подробније укажемо на те значајне збирке изворног материјала.

Упоредо са стручним делима, почев од XVIII века до данас, појавио се велики број безвредних књига о словенској митологији, које саме по себи представљају један вид мито-стваралаштва. Неке од њих се заснивају на некритичком читању позних извора о словенској митологији (XIV век и касније), неке на досеткама (као што су, на пример, дела Бориса Рибакова), а неке представљају чисте фалсификате, као што је Верковићева „Веде Словена”, или тзв. „Велесова књига”. Да се Гајић ослањао на књиге сумњиве научне вредности показује и његова олако донесена оцена о вредности „Списа о народима” византијског цара Константина Порфирогенита. Примедбе које износи показују да изворник није ни видео. Уз то, Гајић „оживљава” тезу да је Свети Јероним – чувени егзегета и преводилац Библије са хебрејског и грчког на латински (умро 420. г.) – саставио прву словенску азбуку, претпоставку коју су научници већ поодавно убедљиво оповргли и одбацили.

Oд двадесетак назива за богове код Источних и Балтичких Словена, колико их је посведочено у старијим писаним изворима, Н. Гајић у својој књизи наводи 12. Од тога, у научној литератури боговима се не сматрају Весна и Морана (као и лада, леља, купала, полељ, род итд.). Наиме, назив весна, који је спорадично посведочен у народном веровању Словенаца, односи се на нека митолошка бића, која људима у рано пролеће казују када треба сејати боб (од вест-на, тј „она која доноси вест”), као што су виле, кривопетје, жалик-жене, итд. Називи морена, као и јарило, кострома итд. означавају лутке које су обредно спаљиване и „оплакиване” на неким празницима. Од наведених богова чак пет назива су погрешно написани. Богови Јаровид, Световид пишу се наставком – вит (ту још припадају Рујевит и Поревит). Женска богиња се не назива Мокоша, већ Мокош, док Дајбог у изворима постоји као Дажбог. Када је у питању Волос/Велес, једино уз први назив у писаним изворима стоји одређење „сточни бог”. Други назив је посведочен у „Слову о Игоровом походу”, али у атрибутивној функцији – певач Бојан се назива Велесовим унуком, као и у неким каснијим изворима без ближег одређења.

О каквом несолидном тексту је реч, може се илустровати ближим коментаром на било који сегмент књиге Н. Гајића. Као пример, узећемо теоним Мокош, или по Н. Гајићу – Мокоша (стр. 66-67). У његовом тексту, поред осталог, каже се: „С друге стране, распрострањено је било и веровање да је посреди зло божанство и њен кип изгледао је као страшна наказа састављена од различитих животиња”. На основу озбиљне научне литературе лако се може показати да је ова констатација потпуно неутемељена и да представља чисту машту. Подједнако је погрешна и оцена да је она била позната свим Словенима, те да се налази на средини између Весне и Моране.

Н. Гајић цитира словеначког историчара Јосипа Мала, не наводећи извор, о улози Мокошки у словеначким приповеткама. Иначе ради се о историчару новије словеначке историје и бившем кустосу Народног музеја у Љубљани, а не о стручњаку за митологију Словенаца. Цитат, овде дат у дефектном облику, потиче из записа Даворина Трстењака, словеначког Илирца, који је у „Словенском гласнику”, 1859. објавио кратку легенду о ајдовској краљици, чаробници Мокошки, која је на реци Ложници имала град. Гајић испушта из текста „ајдовска краљица”, јер, очигледно, није упућен у то да су Ајди назив за дивовски народ у Словенији (Ајдиња је прала рубље у реци стојећи једном ногом на једном брду а другом на другом брду). Затим следи, опет, позивање на Ј. Мала, о постојању неког рукописа светог Саве, у препису из XVI века, и цитат из тог рукописа. Када се наведе „свети Сава”, код нас се мисли на нашег светог Саву (Немањића). Међутим, и овде се ради о погрешном преписивању. Треба поменути да Руска црква у своме календару обележава три празника посвећена различитим свецима из различитог времена под именом „преподобни Сава” (Сава Освећени или Јерусалимски, Сава Крипецкиј и Сава Сторожевскиј).

Митологија није књижевност, нити неко маштовито штиво које ће свако допуњавати зависно од ширине своје уобразиље и својих литерарних способности. Зато је већ једном треба оставити филолозима, пре свега славистима, да на основу критичког сагледавања извора дају строги суд о њеном садржају и оквирима.


Коментари4
ea715
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vida Sokol
Zasto je onda Politika pomenutu knjigu objavljivala kao feljton?!
Мали Перица
Напокон да се неко сети да јавно искритикује гомилу будалаштина у горепоменутој књизи! Просто ми је невероватно да једна "озбиљна издавачка кућа" (ако ништа друго - тренутно једна од највећих) може да дозволи себи да објави једно овакво нестручно "дело". Притом је ова књига без проблема сврстана међу митологије!?! Овај потез - сврставање књиге господина Гајића у митологије - може имати веома опасне последице: узевши у обзир да велики број наших људи није упућено у словенску митологију, читањем ове књиге ће људи бити доведени у велику заблуду. Велика срамота за писца, велика срамота за издавачку кућу... Све похвале за текст господе Раденковића и Радића!
Обрен Илић
Текст у књизи "Словенска митологија " да је "арханђео Михајло , пошто је сврстан у ред демона (!) , приказан као разголићена жена заносних облина са исуканим мачем " - је нетачан . Напротив . Свети Арханђел Михаило је победник демона и први од седам арханђела . Победник Сатане . " Живи светац " ! Српска православна црква и многи верници православне цркве славе светог Арханђела Михаила - као Аранђеловдан - 21. новембра . Араннђеловдан је , дакле , Крсна слава многих православних верника који је у Србији и Црној Гори , према броју верника који га славе, на другом месту после светог Николе . Као победник демона , побеђује и уништава све наше видљиве и невидљиве непријатеље. Моли се за нас Господу сведржитељу да нас спасе и одбрани од свакога зла . Увек је живописан како прети д е м о н у са подигнутим мачем или копљем ! И моја Крсна слава је Аранђеловдан . Светац и патрон - заштитник нашег братства !
viktorija agape
Da neko ,najzad, progovori o Laguni,koja je bruka za srpsko izdavastvo,stampa od Andrica do Dedicke,uzas...Hvala na tekstu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља