недеља, 28.08.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:47
ПОД ЛУПОМ: ПОРОДИЧНИ ПОСАО – С КОЛЕНА НА КОЛЕНО

Занимање у наслеђе

Нису само (стари) занати на списку послова које се преносе из генерације у генерацију: чувене су и многе адвокатске, апотекарске или докторске породице, чије презиме је бренд и гарант квалитета
Аутор: Славица Берић, Драгољуб Стевановићнедеља, 11.09.2011. у 22:00

У винчанској радионици „Шларафија”, коју води Дејан Капетановић, удобни душеци с еластичним челичним језгром и данас се раде ручно, баш као пре 74 године, кад је његов деда Ђорђе Вукасовић започео породични посао.У многима знаној породици Босиљчић, која се од давнина бави израдом бомбона и ратлука, посао је започео Бранислав, придружио му се касније син, до тада био запослен у ауто-сервису, а онда су се посла латили и унуци Бранислав и Живорад. Млади Душан Минчић је стари грнчарски занат, врло популаран у пиротском крају, научио од стрица, аон од свог тече. Вера Мајсторовић из Чачка се определила за иглу и конац и наставила традицију израде народне ношње у својој радњи „Златовез”. Занатска радња „Чутура” чува традицијуизраде предмета од дрвета, која је, како нам рече мајстор Милорад Радовановић, дуга колико и нека села у бајинобаштанском крају.Сајџија Павић је основао радњу 1948. године у Београду, а сада у њој ради трећа генерација. И мајстори за каљеве пећи Драган и Дејан Војиновић занат су „пекли” у кругу породице, чувајући тајну формулу глине коју користе.

Нису, међутим, само (стари) занати на списку послова који иду „с колена на колено”: чувене су и многе адвокатске, апотекарске или докторске породице, чије презиме је бренд и гарант квалитета. Мали породични бизнис је одувек био кичма привреде и економског напретка:у свету постоје фирме које запошљавају хиљаде људи, а почеле су као скромне радионице пре два или три века, па су их наследници развили у велике компаније (Фијат, Сваровски, Форд…). Од пет фирми у свету четири су породично власништво и у њима је запослено 60 одсто радно способног становништва. Код нас је та бројка знатно мања, мада има оних који су успели да се учврсте и остваре велики успех у прехрамбеној, фармацеутској, текстилној индустрији, туризму, трговини, цвећарству…

Велика је предност а и мотив када чланови породице раде за сопствену, а не за корист неког другог послодавца. Чињеница је да и породица има више разумевања за потребе својих чланова када је реч о радном времену. У вођењу породичног посла увек се рачуна на будуће генерације. Олакшицу представља и законска одредба о приватним предузетницима, према којој чланови породичног домаћинства оснивача радње (брачни друг, деца и родитељи) могу радити и без заснивања радног односа. Замка породичног бизниса је, међутим, преплитање личних и пословних односа: оно што је добро за посао не мора бити добро за породицу. Проблем може да представља и деоба пара, кад би једни да улажу, други да троше.

Мајчиним стопама

Гордана Михајловић-Умељић је започела посао са једним килограмом меда и лековитог биља. Уз њу је тада, пре пуних 20 година, стао отац, Томислав Михајловић, машински инжењер и дугогодишњи пчелар, пруживши јој пуну подршку. Ослонила се и на помоћ дела родбине и пријатеља и отиснулау свет предузетника.

Гордану смо упознали, када је већ била афирмисана пословна жена, пре десет година у Крушевцу. О свом животном путу мајке и студенткиње радо је причала, јер је за две године у року дала све испите и родила двоје деце. Нерадо се сећала тешке болести, мада је управо она определила њен животни пут. Тада нам је рекла:„Има тренутака у животу које не умемо да објаснимо иако смо их доживели. Ја сам све наде полагала у фармацеутске производе без воље и жеље да попијем и гутљај чаја којима ме је мајка нуткала, да бих једно јутро лек потражила у регалу, и ту нашла татине књиге о лековитом биљу и пчеларству.У животу су ме одржали сокови које сам цедила из биљака. После три месеца употребе тога што сам сама себи направила дигла сам се на ноге”.

Подстакнута болешћу Гордана је почела да проучава лековито биље и пчелиње производе да би доказала и научно потврдила шта стоји иза наизглед напамет спојеног лека. Своје велико знање и умеће преточила је у козметичке производе, који су је касније довели и до „Еуреке” у Бриселу. За своје успехе Гордана је тада рекла да захваљује „својим анђелима”, деци Милени, Марку и Милошу.

Ова изузетна и талентована жена страдала је у саобраћајној несрећи 2002. године у Црној Гори. А тамо где је стала продужила је њена породица. У почетку је све послове водио отац Томисалав, јер су деца била малолетна, мада старији Марко и Милена посла нису били поштеђени.Марко је завршио гимназију и уписао Пољопривредни факултет, крећући Горданиним стопама, да би сад преузео кормило предузећа.

Под називом „Флорапин” предузеће је пословало до 2004. године, онда су име променили у Олик (OLEEQUE), што представља почетак слова основне делатности предузећа: Оригинална линија имунотоника и козметике.Милена је након завршене средње фармацеутске школе завршила Вишу медицинску, смер козметика. Милош је гимназијалац, жели да заврши школовање на одсеку за графички дизајн и на тај начин допринесе усавршавању и пласирању породичног бренда. Недавно смо га срели за штандом у Врњачкој Бањи, где је с пуно успеха промовисао препарате чији се број, како су године протицале, повећавао.

Године 1999. у предузећу је произведено, атестирано и пуштено на тржиште преко 100 производа из области додатака храни и козметици за негу лица, тела и косе. Те године су освојили прва и најзначајнија светска признања, а 2009. године и посебну награду за десетогодишње очување стандарадног квалитета препарата на бази пчелињих производа и лековитог биља, управо онога чему је Гордана стремила, учећи своју децу да квалитет нема алтернативу.

Деда и унука

У коњичком спорту има доста скоројевића који желе да се „покажу” у друштву као успешни и богати, да се сликају како примају пехар или како седе у ложама, али када се иживе та „мода” прође, па уплове у неке друге воде и нестану без трага. Ређи су они који се дуже задрже у овом, посебно за наше услове, тешком и захтевном спорту који тражи пуно одрицања. Иако су данас у Србији све веће ергеле приватне, традиција је на страни „малих” одгајивача који никада нису били толико богати да имају више од два-три тркачка коња, али могу да се похвале континуитетом од неколико генерација.

И међу тренерима на хиподрому, или џокејима, ретки су они чији су потомци кренули њиховим стопама, међутим има изузетакa. Сви познаваоци коњичког спорта чули су за једно име, и то женско, Анђелку Михајловски која је успешно наставила занимање свога деде, Симе Савића, тренера у ергелама „Љубичево” и „ Карађорђево”.

– Мој деда је са коњима из „Карађорђева” 1971. године био шампион међу тренерима на бечком хиподрому. Потом се вратио у Београд и тренирао коње приватних одгајивача. Написао је и књигу о тренинзима галопера из које сам и ја учила. Увео ме је у тајне овог спорта и имао толико поверења у мене да ми је дозвољавао да јашем у тркама када сам имала свега четрнаест година – каже Анђелка.

Њена породица је састављена од све самих коњара: брат од тетке Драган Живковић је такође био џокеј, а данас је тренер у другој штали. Својевремено је учествовала у истим тркама са џокејем Панчом Михајловским за кога се доцније удала, и има две одрасле ћерке Ану и Мају. Коњи „као судбина” нису заобишли ни Анђелкиног оца Станислава. Као младић био је каскадер, али је касније отишао у Швајцарску и променио занимање.    

Анђелка је дуго била тренер приватне ергеле „Потковица”. Може да се подичи са два освојена „дербија” са грлима „Свош Баклер” и „Били Ален”, а освојила је „трајал стејкс” четири пута узастопно. Данас тренира коње штале „Перјаник” и са управо завршених Љубичевских коњичких игара вратила се са освојеним пехаром.

– Жене у коњичком спорту доминирају међу препонашима, али их је јако мало међу галоперима. И у свету је тако, али тамо су моје колегинице уважаване и то не само у иностранству, него и код нас чујем како моје колеге са поштовањем изговарају име Францускиње Крикет Хед, која је направила име као тренер тркачких коња. Ја не осећам да сам уважавана и поред свих успеха које сам имала – каже наша саговорница.  

Иако је освојила доста награда Анђа, како је на хиподрому зову, скоро да нема фотографија из победничког падока. Из сујеверја никада се не слика после трке нити улази у простор где се додељују награде. Коњички спорт је леп, али и много тежак, треба сваки дан рано устати, доћи до штала, одрадити тренинге, па поподне поново на посао, нема слободног дана, галопери су нежни, плаховити коњи, који се морају стално надзирати…

– Захваљујући раду са коњима одгајила сам своје ћерке, које сада имају своју децу, али нисам желела да крену мојим путем, плашила сам се да им не буде претежак. Данас ми то обе замерају – вели Анђа.  

Не каже се бадава да крв није вода.

Заједница белих мантила

Лекарска професија је веома уважена, па није чудо што многа деца маштају да једног дана обуку бели мантил, посебно ако су им родитељи већ лекари. У свету су лекарске фамилије честе, а таква пракса не заобилази ни нас. Главобоље настају ако су и специјализирали исте области, па се још запосле у истој институцији.

– Пре двадесетак година о томе се расправљало на партијским састанцима као о непотизму. Ја мислим да деци не треба отежавати каријеру само зато што су им и родитељи лекари, ако својим радом заслужују да се запосле у истој престижној установи. Као дете шумадијских сељака путовао сам аутостопом на предавања, док су деца лекара имала много боље услове за учење, али мени њихова конкуренција није сметала да постанем професор на Медицинском факултету и шеф коронарне јединице у Ургентном центру – каже кардиолог др Михаило Матић. После рада у сеоској амбуланти он је 1976. прешао на чувену Интерну А клинику Медицинског факултета у Београду. Ту је упознао колегиницу Даницу, са којом се доцније и венчао. И њихова деца Драган и Милица су завршили медицину и постали кардиолози.

 – Супруга и ја смо радили на Медицинском факултету и није нам увек било пријатно што су и наша деца на предавањима. Кад су завршили студије и дошло време да се запосле, за нас је то био нови изазов, да не кажем нова непријатност, јер су и они желели на кардиологију – прича нам др Матић, који је напустио Интерну када је основан Ургентни центар, и сада у овој установи ради заједно са сином. Син је, као врстан стручњак, добио одељење где се примају тешки случајеви, али се добро уклопио и у међувремену магистрирао. Ћерка Милица је две године радила на одређено, а последње три волонтира.

Одавно је познато да је породична традиција честа међу посебно кардиолозима. Отац професорке у пензији др Јелисавете Кротин је био лекар, а њена ћерка је шеф кардиологије на Бежанијској Коси. Академик Миодраг Остојић ради заједно са својим сином у операционој сали, а син професорке Босиљке Вујисић Тешић у сали за катетеризацију где је она шефица. Оваквих примера има још па зато неке колеге у шали називају кардиологију „институтом за мајку и дете”.

– Не можемо својој деци бранити да изаберу занимање које желе. Знамо да не гледају сви благонаклоно на нас, али трудимо се да наша деца буду поштени лекари и људи – истиче др Матић.


Коментари2
08193
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sonja S
Ne bih se složila s prethodnim komentarom, Deca lekara su u situaciji da od malih nogu uče taj „zanat”, baš kao i deca pekara, pravnika, apotekara, novinara... Samim tim imaju veliku prednost u odnosu na one koji se tek u školi susreću s budućim zanimanjem, Hvala za priču o „Florapini” koja dosta odudara od svakodnevne jadikovke.
Dr 011
Moj osvrt ce biti na poslednji pasus ovog teksta, posvecen lekarima ... Nepotizam - sto je prava rec za decu koja su "slucajno" odlucila da izaberu profesiju svojih roditelja - prof. Medicinskog fakulteta je unistio srpsku medicinu! Najbolji (zaista najbolji, a ne deca sa upisanim desetkama) mladi lekari odlaze iz zemlje jer zbog upravo pomenutih ne mogu da rade ni u seoskim domovima zdravlja, a ne zato sto traze "proju preko hleba". Danasnji docenti i vanr. profesori Medicinskog fakulteta u BG su, upravo, deca ili unuci profesora u najvecem broju slucajeva - a kao ilustraciju njihove strucnosti naveo bih samo dobro pozznatu cinjenicu da se diploma ove ustanove ne priznaje nigde u Evropi, Americi, Australiji...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља