Лошми би да лети а црвен к'о булка. Овога пута не због страха од летења, на то нисам ни помислио (добро, можда јесам, али само неких 17 пута током читавог лета). Кева опрала пасош у фармеркама, није скроз уништен, сазнао 3 сата пре лета, нема времена да се вади нови, стога: или лети и дрхти да ли ће те пустити на граници или...ма нема "или", лети па шта ти Бог да... Европска Унија је то!
До мене у авиону неки Босанци, брачни пар, деру се, као да су сами, ух, осуђен на 2 сата слушања њихових животних мудрости. Благословен био ИПод-е, нека пржи Ангус, јачи је од празилуковића! Ред испред преко пута, нека бринета, мојих година, ноге до врата, узак струк, груди Медиум, таман како треба, лице лепо, али не прелепо, некако фино, али као да глуми још већу префињеност, већу него што је одмерено, као да одаје неку препотентност. Можда грешим, помислих, немој одмах да судиш, не познајеш девојку!
Испред пасошке контроле опет ја иза ње! У рукама јој (поред нашег црвендаћа) стоји зеленкаста белгијска лична карта (која се издаје онима који су супружници ЕУ грађанина који живи у Белгији).
Неки ми унутрашњи глас шапну: Лошми погледај, ниси једини, има их још који су се венчали за папире!! Насмејах се сам себи, али се убрзо уозбиљих, да не помисле браћа Белгијанци да сам луд или нешто слично. Тек ми онда не гине депортација. Сад схватих зашто је тако препотентна.
Удата за неког Белгијанца и сад мисли, попила је целу мудрост овог света, ми Срби смо за њу примитивци, сељаци, само прах и пепео на ципелама њене узвишености. Ох, како добро знам тај тип, а што је најгоре од свега, знам и превише мушкараца који за таквим луде.
Наставих одисеју имигранта са неисправном путном исправом (може ли се једном имигранту нешто страшније десити!?). Испаде да сам за џабе дрхтао, погледа ме граничар, ништа ме није ни питао, ја кренуо нешто на енглеском да муљам, он ме само питао за повратну карту и рекао: Welcome to Belgium! Ето ти га сад, а ја спремио читав сценарио о томе како је дошло до несрећног случаја са пасошем. Спремих и гомилу папира, венчани лист, женин уговор са Европском Комисијом, потврду да сам предао за сталну визу, итд.. Ех сад, шта је ту је, изгледа да се не уклапам у профил једног лажног азиланта. И наставих даље, презнојен од страха, али слободан..
Недеља ујутро на Флагеy-у, прелепо нема шта. Млади и стари, благо сунце, пије се еспресо у "caffe Belga", људи се смеју и пуше, увијене Aрапкиње шетају около и деру се на децу, иду трамваји, бусеви, тргом одјекује нека граја, лагани пријатни звукови који одају весело присуство већег броја људи, свуда је јако прљаво... Франкофонски дух на сваком кораку, свако има неки свој шик look, шал, јако уске панталоне, шешир а ла Џастин Тимберлејк, хаљине из 60их, мартинке, огрлице ала Одри Хепберн... лепо се међусобно уклапају, фино стоје, плене ми...све некако опуштено, без тензије, нико те не гледа, нити ти икога треба да примећујеш, сви фурају као "ма боли ме уво за све око мене - гледам само себе" фазон, све неки "live and let live" стил, ил' ја то само тако трипујем...студенти седе на плочнику на сред трга, пију пиво, разговарају и смеју се, све је то тако нормално ту... Клошари седе на клупи и лочу, вуку неке керове са собом, јадноме човеку пас је изгледа најбољи друг, ваљда им је лакше да се изјадају некоме ко их не разуме.
Пролази поред мене Мерцедес купе кабрио, у њему младић, подсећа ме на Жан Пол Белмонда из најславнијих дана. Дуга плава коса се вијори на лаганом пролећном поветарцу, обучен у лепу кошуљу и фине фармерке, делује некако опуштено иако вози ауто од 100.000 евра, делује нормално, као обичан човек, чудим се таквој нормалности, ваљда нисам навикао на то. Поред њега девојка, лепа, има неко благо лице, као да ужива у сваком тренутку, ауто иде 40 на сат, нема потребе возити брже...
Енглески свуда около, много је странаца, мислим правих странаца, не Арапа и Црнаца (они махом говоре француски), изгледа ми као да су локалци овде навикли на странце, сасвим је нормално не говорити француски, не осећам се због тога изолованим, то ми се свидја, не волим кад сви буље у мене кад причам на енглеском, овде тога нема. Пролазе неки Американци, џогирају, не уклапају се у европску средину, делују ми некако извештачено, штрче ми, као да не препознају тај франкофонски намћорасти дух који влада око њих, као да га не поштују, не желе да се прилагоде, недостаје им европска скромност у понашању, превише су бучни и self-centered чак и када су на неком јавном месту, ту би требало да имају свест да нису сами и да се понашају у складу са тим, али то је њихов проблем, не обраћам превише пажњу на њих..
Пијем неко укусно црно белгијско пиво, ни име му не знам, добро је, одмарам и чекам да недеља прође, сунце ми лагано клизи низ лице, није јако, а ни слабо да бих морао да уђем унутра, баш како треба, решио Брисел да ме почасти тог првог дана по доласку. Хвала му..
