петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:57

Јеврејски, палестински и српски Јерусалим

Аутор: Бошко Јакшићсубота, 10.09.2011. у 22:00

Израел је потценио свог сасвим ретког муслиманског пријатеља, Турску. Снажни и моћни не воле да им се опонира, још мање прети, а управо је то доживео Тел Авив.

Анкара више није спремна да буде посматрач с галерије, да се повинује или да дојучерашњем савезнику толерише баш све поступке.

Економски оснажена и политички стабилна, Турска је повратила место регионалне силе која се арапском свету намеће као модел док своју нараслу моћ истовремено пласира на широком простору од Кине и централне Азије до Балкана.

Протеривање израелског амбасадора, прекид војне сарадње и најава нових санкција Израелу постају својеврстан хатишериф нове Турске на новом Блиском истоку.

Одлучност којом је Анкара реаговала на одбијање Израела да се извини за прошлогодишњи инцидент на истоку Медитерана, када је девет турских држављана погинуло током напада израелских командоса на турски брод који је предводио флотилу хуманитарне помоћи Палестинцима у Гази, имаће последице по читав регион.

Арапско пролеће, које је већ оборило власт у Тунису, Каиру и Триполију, и прети онима у Дамаску и Сани, тешко да има толику геополитичку важност као заоштравање Турске и Израела. Прво се тиче региона, друго много шире поларизације коју неће избећи читав исламски и западни свет.

Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган је на врхунцу популарности не само код куће. Његов израелски колега Бенјамин Нетанјаху суочен је с досад незапамћеним протестима у домовини и масовним критикама света што упорно саботира обнову мировног процеса с Палестинцима.

Суочена са свим запрекама које се постављају на њеном путу приближавања Европској унији, Турска ипак успева да шири простор свог деловања. Израел га самом себи сужава. Ердоган делује импресивно. Нетанјаху депресивно.

Први се спрема да случај брода „Мави Мармара” предочи Међународном суду правде у Хагу, други се крије иза најављеног вета Америке приликом гласања у Савету безбедности о палестинском захтеву да добију виши статус у Светској организацији.

Турска се после изгубљеног 20. века изборила за статус да, без обзира на чланство у НАТО-у, доноси одлуке у складу са сопственим интересима.

Не само да је наставила да пружа подршку Палестинцима, него је показала да је спремна и за директну конфронтацију са Израелом, једином земљом света која може да има огроман утицај на одлуке америчке администрације.

Барак Обама покушао је да се приближи муслиманском свету. Исказао је намеру да у 63 године дугом израелско-палестинском конфликту покуша да буде објективнији од колекције својих претходника у Белој кући.

И није успео. Приближавају се избори. Отказивање подршке Израелу, без обзира на то што је тамо на власти најдеснија влада од настанка земље 1948, било би погубно.

Тако сам се приближио овим нашим дилемама. Шта Србија да ради поводом очекиваног захтева Палестинаца да добију пуноправно чланство у УН с територијом Западне обале и Газе и источним Јерусалимом као главним градом?

Историја, међународни документи и правда кажу да захтев који ће поднети Махмуд Абас треба подржати. Уосталом, давно донете резолуције УН 242 и 335 стоје на страни палестинских права. Истих оних која су шест деценија блокирана ветом САД, на захтев Израела.

ПЛО је прогласио независност Палестине 15. новембра 1988, а палестинске власти установљење су 1994, после Споразума из Осла. Више од стотину земаља има дипломатске односе с палестинским властима.

Србија не би требало да има дилему. Гласом „за” потврдила би континуитет своје политике – без обзира на то што је у међувремену нормализовала односе са Израелом, што је мудро.

Могла би агилним израелским дипломатама, који су добили задатак да то спрече, да објасни да Београд има неке своје принципијелне ставове и да сматра да се ради о кораку који треба да убрза реализацију формуле „две државе”.

Све би то могло да нема – Косова. Како Београд да гласа за један „унилатерални корак” – тако палестински план описују Американци и Израел – када је толико против унилатералне независности Косова да због тога доводи у питање и своје европске интеграције?

Има резона. Али тај резон показује да ћемо бити спремни на све уступке, на гажење дојучерашњих ставова, само да бисмо сачували „српски Јерусалим”.

Министар иностраних дела пресрећан је што се испоставило да Оман и Гвинеја Бисао нису признали власт у Приштини. Ужива што је ЕУ подељена не само око КиМ већ и око палестинског питања. Британци и Французи су уз Палестинце, Немци, Чеси и Холанђани против.

Уздржаност приликом гласања у УН можда би, са становишта свих слабости ове земље и рањивости њене дипломатије, била прагматски најповољнија опција. Проблем је у томе што има ситуација када та врста практичности изазива горак укус у устима.

Србија би једноставно морала да буде уз Палестинце. То је питање моралности, рекао бих Београду блиске категорије када војује око Косова.

А што се Косова тиче, да се кладим да ће у случају да не подржимо Палестинце више земаља признати Приштину. Више да нам покажу да не заслужујемо њихову подршку.

Министар је укњижио поене на јубиларном скупу несврстаних, али питам се како је коментарисао апеле да све бивше земље Југославије подрже Палестину у УН. Шта је могао да им каже око Палестинаца иза којих стоји огромна већина Покрета?

Могао је да каже да је наша земља давно признала Палестину и да они имају амбасадора у Београду. А даље? „Имамо више опција!”

Технички је то јасно. Можемо да гласамо „за” или „против”, да се уздржимо или да делегација Србије у тренутку гласања добије колективну жељу да посети тоалет.

Не знамо шта да учинимо. Лутамо. Хтели бисмо у ЕУ, али је не следимо када осуђује кршења људских права у Ирану. Боримо се за право на повратак Срба, али у случају Грузије поступамо сасвим супротно. Двоумимо се да ли да пошаљемо човека на доделу Нобела за мир кинеском дисиденту.

Велики одређују судбине малих, али моћници који иоле воде рачуна о неким демократским слободама неће да вам их узму стопроцентно. Оставе, рецимо, 20-30 одсто простора да сами о нечему одлучујете. Због њих, да не би деловали као окупатори.

Зар неко мисли да ће Обамина Америка ударати пацке Србији због Палестинаца? Да ће Израел одустати од лукративних послова које је овде склопио? Неће.

Но, слутим, ми ћемо наставити да бауљамо по површини живог блата званог Косово. Како у спољној политици, тако и унутрашњој. Потписујем и без осврта на фрау Ангелу речи уводничара лондонског „Економиста”: „Србија може у ЕУ без Косова или не улази у ЕУ без Косова”.

Летимо светом као мува без главе, лево-десно, горе-доле. Онда се чудимо што нам ударају пацке и кад треба и кад не треба.

Тачно, нисмо Турска, али на крају ћемо завршити без сопственог „ја”. Знам да у великој политици то „ја” мале земље није баш нека категорија, али моћници знају да цене када покажеш сопствени став. Када сачуваш нешто доследности.

У земљи с милион неписмених наши политичари су писмени, али се питам има ли међу њима оних који умеју да читају – свет.


Коментари15
e371e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jasko Boskic
@Neu Perlach. Mnogo sam od Vas naucio. Hvala Vam.
Johnny Walker
Veoma trezvena analiza!
@Ivan Karamazov
"@iz Lacikine birtije, kakva nebuloza.". Ipak, daleko jasnija od clanka G-dina Jaksica.
Srpkinja Mojsijeve Vjere
U vezi ubijenih gradjana Turske na brodu. Brod za Gaza,nije nosijo humanitarnu pomoch,vech oruzje. Zar IDF nema prava da pregleda brod,koji dolazi u vode Izrailja?
Laza Lazarevic
"Obama je pokusao da se priblizi muslimanskom svetu i nije uspeo". Po autoru, za to su ocigledno odgovorni muslimani. Verovatno im nije po volji sto i dalje vojuje po Afganistanu, Iraku i sada cak i u Libiji a takodje "busi" protiv Sirije i Irana koji su sledeci na redu. Covek ne moze da zadovolji i jevreje i citav muslimanski svet.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља