Крунска улица је крајем 1900. године указом о категоризацији одређена као улица за подизање вила, али тек после Првог светског рата добиће резиденцијални карактер – када су изграђена престижна здања. Пре Крунске, у слободном тумачењу, можемо прогласити Јевремову за резиденцијалну, а бум Крунске је наследила Румунска, на Дедињу. И то ноблес место Румунска, под именом Ужичка, и данас држи.Јевремова, Крунска, Румунска – три улице, три етапе у развоју града, три лица Београда.
Резиденцијални успон Крунске, спојени је суд са растућом снагом нове Краљевине. Статистика каже да је у првој деценији постојања, 1919-1929, број становника Краљевине СХС увећан за 15,9 одсто, односно за 1.926.715. Отуда не треба да чуди да је породилиште било баш у Крунској улици – у симболичкој равни то није нимало случајно!
Невероватно потентан национ, који је журио да се самообнови после рата, од природе је добио и рудно благо. У време када је било важно да држава буде сировински богата, Југославија је имала значајна налазишта бакра, резерве боксита су задовољавале једну седмину светске производње алуминијума, ту су и значајне резерве угља и водни потенцијал, 31,7 процената територије земље било је покривено шумом. Резиденцијална улица у престоници такве земље требало би да личи на оволико богатство. И Крунска је личила.
Вила на броју 50 одражава у највећој мери успон балканске краљевине. То је необична зграда по својој намени. Рогобатно се та намена одређује као: вишепородична вила. Мада по неким детаљима фасаде има ту и елемената палате. Крунска 50 личи на теразијску палату Атина – заједничка су им три лука за украшавање терасе, између осталог, али и габарит. Саградили су је архитекта Светозар Јовановић и предузимач Сретен Стојановић. Тандам који је радио и Министарство саобраћаја у Немањиној, дуго површински највећу зграду Југославије: само за браварске радове Стојановићу је исплаћено 12 милиона динара – оновремена сума за зујање у глави. Поменимо и монументално здање Хистолошког института, срушено у бомбардовању.
Естете у архитектури не сматрају Крунску 50 уметничком грађевином. Зазубице јој прави прекопутно Брашованово здање на броју 51, Генчићева вила, Музеј Николе Тесле. Стручњаци тврде да је Брашован пројектовао компактније, акцентованије, стилски уједначеније – док је Јовановићева вила „слободна форма“. У одбрану Јовановићевог дела, рецимо да је то стамбена вила са 14 станова. Пројектни задатак је био сложенији од израде једнопородичне виле. А сем тога, требало се додворити и укусу нове буржоазије. Ово је била зграда која је пројектована да би зарадила, а не да би засенила, као што је Генчић тражио од Брашована. Сходно пројектном задатку, добијено је здање које привлачи богати слој друштва оним што тај слој воли. А то су „пошећерене“ скулптуре купидона који беру грожђе, купидони свирају фрулу и јерихонску трубицу, античке апликације медаљона на фасади, медитеранске вазне на огради терасе. Ту и камене лавље главе служе за одвод кишнице – где год се могло украшено је. Том утиску доприноси и ограда од дебелог кованог гвожђа и таква капија. Унутрашњост је у штуко мермеру и геометријском мозаику. Врата станова су дупла, и то бела са зеленим инкрустрацијама од дрвета. Ретка комбинација: бело и зелено, али баш зато – нова класа је тражила нову естетику. Чак су и шпијунке помпезне – месингане, полулопте с решеткицама. Нема сумње, водило се рачуна о детаљима. Зграда је имала путнички и лифт за снабдевање, у задњем делу куће. Одморишта на степеништу су пуна сунца. Гелендери су скраћени, како би се пред вратима станова раширио мермерни портик.
Зграда је завршена 1932. године, те године када су убирани плодови до тада стабилног „Стојадиновићевог динара”. Стојадиновић је рекламирао стабилан динар као Левис фармерке - растеже га пар волова, а он не пуца.Е, та стабилност валуте је уграђена у естетику Крунске 50.
Цео текст прочитајте у штампаном издању од 23. јануара. Ако сте заинтересовани да се претплатите на електронско издање целе „Политике“ кликните ОВДЕ.
