петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:16

Роман о убиству Стамболића

Аутор: Зоран Радисављевићсубота, 17.09.2011. у 22:00
Видосав Стевановић (Фото Жељко Јовановић)

Графички атеље „Дерета”, у колекцији изабраних дела, објавио је нови роман Видосава Стевановића (1942), под насловом „Шта птица каже”. Радња романа, који има четири поглавља, одиграва се 25. августа 2000. године, у само 14 минута, од 11,45 до 11,59, од отмице у једној шуми (Кошутњак), до ликвидације у другој шуми (Фрушка гора). Жртви су повезане очи, везане руке и ноге, свуда је мрак, остаје јој једино да се ослања на чуло слуха и – чује глас птице из детињства, који се понавља... Шта му та птица говори?

Иако не помињете имена, потпуно је јасно да роман говори о убиству Ивана Стамболића, једној од најсвирепијих ликвидација у српској историји?

Пре почетка романа налази се кратка белешка: „Нека лица из савремене српске историје појављују се овде као литерарне фикције”. Наводим је зато што упозорава читаоце да се ради о фикцији. И унапред опомиње књижевне тумаче, они намерно или случајно изазивају највише забуна, посебно кад се ради о мојим књигама.

Ипак, ваш закључак је на месту, повод за писање овог романа било је убиство Ивана Стамболића, тринаест година после губитка власти, бесмислено и свирепо. Оно што га чини посебно свирепим је ово: дрипци који за новац ликвидирају једног старца – и при том су службеници државе Србије – држе га петнаест минута везаног, са селотејп траком преко очију и уста и договарају се ко ће да пуца, понашају се као на излету. Зато сам, као добар ученик егзистенцијалиста, роман сместио у тих страшних и обичних четврт сата. Остало сам измислио и написао према свом схватању добре прозе и чврсто организованог романа.

У две паралелне равни, смењују се приче жртве и џелата. Кроз џелатову исповест открива се механизам функционисања власти, која опстаје на страху и насиљу?

Мушкарац кога ће убити везан је и непокретан, кроз главу му јуре грозничаве мисли, сећања, кајања, свест о заблудама и грешкама. Суочен је и сукобљен са свим што је био, што је радио и што није успео да уради, све је то одједном пред њим и у њему и ни на који начин се не може избећи ни променити.

Наручилац убиства – који би могао бити Милошевић – такође је напет, чека да му егзекутори јаве да је убиство извршено, а он ће о томе поднети извештај оној којој прича о свему и због које вероватно све то и ради, својој супрузи. Успут неком свом двојнику или неименованом дајмониону објашњава како се докопао власти и на који начин је врши, страхом, насиљем и лажима, сам против свих и у име тих свих који су пристали да се називају његовим народом и да га прихвате за свог вођу, знатно горег и штетнијег од оног домановићевског слепца.

Вођа иза себе, што је једно од правила владања, не оставља никакве писане трагове. У поштене мемоаре, каже, верује колико и у озбиљност кловна?

У мом роману тај вођа отворено показује да не верује ни у шта и да се колективним заблудама користи само да би задржао власт која му служи једино да би је имао, да би радио све што му падне на памет и да би је ставио пред ноге једином бићу без кога не може, својој женској половини. Те делове текста нисам морао сасвим да измишљам, превише личе на мисли стварног вође који нас је, послуживши се инфантилним национализмом стараца и људи бившег режима, одвео у историјске поразе. И данас се од њих опорављамо.

Наручилац убиства – који би могао бити Милошевић  – чека да му егзекутори јаве да је убиство извршено, а он ће о томе поднети извештај оној којој прича о свему: споменик Ивану Стамболићу на Фрушкој гори

Он ипак није свој стварни хомолог. Написао сам књигу о Милошевићу, нацртао његов психолошки и политички портрет, разјаснио разне намерне заблуде створене око његовог лика и недела, и знам колико је био ограничен. Човек без особина, како сам га назвао. Контура фоторобота у коју је свако могао да уцрта оно што му одговара. Цео се може сместити у тачну дефиницију: „Био је слаб, неук и недаровит политичар”. Зато сам другом гласу у мом роману морао да додам понешто изузетно: повремену луцидност, уверење о непоправљивости света и доминацији зла у човеку, мало хумора и понеку добру формулацију за коју Милошевић не би био способан.

Рецепт за долазак на власт је једноставан: једнонационално уместо једнопартијског, народ уместо класе, 19. уместо 21. века. У ком веку ми сада живимо?

Нажалост, то је оно што нам се стварно десило. Мајстори из старе стаљинистичке школе сетили су се да у оквиру истог једноумља замене само један појам, ставили су народ уместо класе. И ствар је успела да не може бити боље, то јест горе. Некада су у име класе прогањали и ликвидирали све које су сматрали непријатељима. Деведесетих година су у име народа уклањали и ликвидирали сваког ко је мислио друкчије или се с њима није слагао. Жестину раног комунизма поново су, узевши безидејног зависника од власти за извођача радова, проживели под окриљем деветнаестовековног национализма. При том, помешали су појмове народа и државе, своје интересе и опште добро, најниже страсти и неподношљиву патетику.

Из свег тог замешатељства испало је нешто жалосно: осиромашена земља, економија која назадује, тајкуни који су отели туђ новац, политичке партије које их верно служе, такозвани народ издат под најам страним банкама, држава без граница и практично без самосталности, збуњени бирачи који гласају у корист своје штете.

Вођа има лепо мишљење о гангстерима и мафији: нема вишка запослених, неспособни не преживљавају, интелектуалци су непотребни... Идеални сарадници?

Не пева мој вођа случајно похвалне песме криминалцима, већ зато што зна да његова власт не може да опстане без убица и лопова, да су они њени извршиоци и бранитељи и да су спремни на све ако им се плати и да се са њима може рачунати, поуздани су љубитељи смрти и насиља над другима. Остале своје сараднике сматра другоразреднима и у неку руку има право, мање су важни, мислим на полицију, војску и бирократију. Те три сорте служе свакога, понекад чак и позитивног политичара, увек су при руци власти. Криминалци су људи за посебне тренутке и за посебне задатке. Ако имате шири поглед на ствари, неке од њих можете сматрати и терористима.

Али превиђа – као што је и стварни Милошевић превиђао све до свог пада – одлучујућу улогу који су наши интелектуалци, боље речено полуинтелигенти, одиграли у стварању његове пропаганде и његовог јавног лика. Без тих полуинтелигената њега не би било посвуда, на сваком зиду и у свакој кафани, не би продро у сваку главу и побркао сваку разумну мисао. Они су, како рече један стари националиста, слуђивали народ, а слуђенима је лакше управљати и доказати да је црно бело и обрнуто, поготово кад сви добронамерни и паметни морају ћутати. А то је ваљда све што националисти заиста знају и умеју, остало је празно наклапање са крвавим последицама.

Болно је сазнање да ране – које задаје рат – не лече се до следећег рата, само се на старе ране додају нове, које боле до идућег рата. Како схватити ову поруку, у Србији нема генерације која није ратовала?

У праву сте, у Србији нема генерације која није ратовала, вољно или невољно, углавном узалудно, често непотребно. Тако је било и у мојој породици, превише је мртвих Стевановића. Ја сам први који је донео одлуку да тога више неће бити, зато сам избегао служење војске и заузео чврсте антиратне ставове. Ниједан од нас неће више ратовати, осим ако неко споља нападне нашу земљу. Била је то чврста основа мојих каснијих политичких убеђења.

Деведесетих година покушао сам та своја схватања и – схватања многих мојих пријатеља – да преточим у неку врсту политичког програма, супротстављеног ћосићевском лудилу да ми губимо у миру – оно што смо добили у рату. Писао сам и говорио да је Србији потребан: мир са собом, мир са суседима, мир са светом. И данас тако мислим, а чињенице показују да сам био у праву. Не жалим што сам због тога био прогањан и као човек и као писац, био је то мој избор, надам се једино да ће то једном постати блиско већини у нашој држави и на нашим просторима.

Жртва се од џелата опрашта речима: „У истом делу пакла имаћемо место: он ће бити моја, ја његова казна”. Двобој се, дакле, наставља?

Та борба, ма како је ми називали, није почела јуче и неће се завршити сутра. На разне начине и у разним облицима траје од када је света и века, покреће и мења нашу егзистенцију, доводи нашу стварност на руб понора и повремено јој указује далеке обрисе раја и вечности. Непрекидна је као кретање, као живот. Догађа се у сваком друштву, у сваком човеку, сваког дана и сваког часа јер све те супротности ми имамо у себи, џелат може постати жртва и жртва се преобразити у џелата, сложени смо од истих елемената, једино што их различито користимо. Сваки од нас бира место у тој борби, бира га сам: то је оно што се зове слободна воља. Оно што нам се дешава, било да је срећа или несрећа, врхунац света или дно дна, само је последица тог избора.  

Роман тече у једном даху, нема тачке, ни великих слова. Личи на поему (елегију). Шта је био циљ оваквог начина писања?

Ако изузмемо кратке разговоре убица, који се некако споразумевају својим ћопавим језиком, ради се о два испреплетана монолога, о два тока свести који се смењују, о двојици који нису глупи ни наивни. Тачке и запете као ни остали знаци интерпункције не постоје у нашој глави ни у говорном језику, нема их ни када певамо, оне су измишљене да би олакшале читање. Да бих читаоца приближио згуснутој прози коју стварају два усмерена тока свести, да бих га увукао у њу толико да чује оно што чита, уклонио сам интерпункцију. Да не смета. Оставио сам једино знак којим се обележава крај стиха, ставио сам га на крај сваке реченице или боље речено музичке фразе коју може да сачињава и једна реч, колико и више стандардних реченица. Нешто слично, претварање реченице у музичку фразу, радио сам пре четрдесет и нешто година у роману „Нишчи”, са интерпункцијом, једино што то онда нико није приметио. Драго ми је што сте запазили ову, по мом мишљењу, необично важну чињеницу.

Шта да очекујемо у земљи у којој је „тама иста у поноћ и у подне”?

Да једном, кад променимо наше вође, а пре тога и себе, сунце буде у подне, тама у поноћ. Можда то каже она птица која пева у мом роману.

Шта тренутно пишете?

Тренутно радим на роману који се зове „Тито Броз”, започињао сам га десетак пута и одустајао, превише је лажи и отпадака култа заосталих иза „највећег сина наших народа и народности”, много мржње његових некадашњих следбеника. Мислим да сам најзад нашао погодан израз који није ни похвала ни карикатура, приближава ме све више овој сложеној пикарској личности, историјској такође, која се полако претвара у фикцију.

Моји пријатељи кажу да би требало да напишем и роман о Ђинђићевом убиству, условно речено. Размишљам о томе. Ако нађем праву форму, покушаћу.


Коментари5
006d2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бранко Петровић
Ако је романсијеру толико стало да говори о историји, јер му та очигледно жестока унутрашња потреба надјачава потребу да говори о свом делу као о уметничком, онда би морао, као човек са годинама искуства, да зна како је историја одувек говорила о животу и људима на много језика и сагледавала их из много углова. Сада је популарно говорити о Милошевићу на начин "бисерко", али то је већ виђено укалупљивање мозгова. Оне убице је могао да изнајми било ко, а налогодаваца је могло да буде бар десетак, као и у случају оног новинара. Врата пакла нису отворена за време Милошевића, то се десило много раније. А та врата нису ни данас затворена. С тим што се иза тих врата сада налази септичка јама у којој сви живимо.
Radmila Pejovic
Pisac Vidosav Stevanovic je zaista prvi koji je napisao roman o najsvirepijem ubistvu u srpskoj istoriji,oznacio i nalogodavca,zato zasluzuje postovanje.Mozda ce ovo mucko ubistvo biti inspiracija piscima za svoja dela,ali Stevanovic je prvi.
m p
@ autor; vazno je da je neko obradio ovaj tragican dogadjaj; Ovakvih dogadjaja je bilo preko 3000 u vreme vladavine Milosevica, ali ne slazem se sa Vama u prici o mitovima staraca...pa sta onda nije mit? Zelite da zivite u miru ali mir ne zele velesile koje haraju Balkanom, one ne zele ni nase svesno postojanje. Mislim da je nasa stvarnost od dolaska Milosevica do danas mnogo kompleksnija nego sto ste sagledali u vasem romanu;
Филип Грковић
Реалније је рећи да је ове атрибуте могао мирне душе приписати себи као писцу.
ala munja
E brate koliko ima ovakvih pisarcica i neo-parazita koji bi da zarade kintu na gosp Milosevicu i njegovoj porodici...nemaju nista pametnije i konstruktivnije da pisu...a tek oni koji ovo kupuju i hrane svoj jalov ego...jad i beda.....ajde malo da pronadjete originalne autore i njima ustupite prostor....cak je svojevremeno i Frederik Eston iz Novog Sada pisao originalnije X-1oo romane o Lunu , kealju Ponoci...pozdrav redakciji...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља