Зоран Терзић је један од најуспешнијих српских спортских тренера. Са женском одбојкашком репрезентацијом освојио је, од 2006, чак шест медаља на европским и светским такмичењима: три златне, једну сребрну и две бронзане. Прошли успех, треће место на Светском гран прију, забележен је почетком овог месеца у Макау, а већ за пет дана следи ново Првенство Европе у Београду.
Рођен је 9. јула 1966. у Београду. Одбојку је играо у Црвеној звезди. По образовању је професор физичког васпитања.
Зашто сте се определили за жене?
То се догодило случајно. Од 1996. сам био тренер јуниора Звезде, екипе са којом сам освајао првенство државе. Међутим, 1999. женска екипа је остала без тренера. И Александар Боричић, директор Црвене звезде, замолио ме је да, привремено, преузмем женски тим. И, ето... А 2002. сам, као селектор, преузео женску репрезентацију.
Да ли у том односу има искушења...
Има и искушења, али и односа који се завршавају браком. То се дешава у свим делатностима па зашто не и у спорту. Ова прича о мушко-женском искушењу у заједничким пословима је увек присутна и, наравно, могућа. Међутим, моји су ме учили да никад не пљујем у бунар из кога пијем воду.
..., а емоција?
Нормално је да има. Ове девојке проводе уз мене више времена годишње него са било ким. И нормално је да између нас има емоција: и свађе и љубави. И нормално је да, кад проводимо толико времена заједно, причамо о свим темама, о породицама, школовању, срећним и несрећним љубавима... И ту је наш однос много приснији него у класичном контакту тренера и играча. Наравно, подразумева се да између нас постоји и одређени отклон због обостраног уважавања.
Да ли женама брак квари игру?
Не, апсолутно не. У овој селекцији удата је само Силвија Поповић, а раније је, од удатих, са нама била и Весна Читаковић. Оне никад нису тражиле неку привилегију због догађаја у породици. Али, правио сам Весни мале уступке због редовног виђања детета. И то се никад није одразило на игру.
Да ли одбојка улепшава жене?
Сваки спорт обликује и улепшава човека, спортисту, женско и мушко. И то не само због тренинга и игре. Јер, није само реч о телу већ и о психи, образовању и начину размишљања. Они који се баве спортом, а посебно врхунским, у то време обиђу свет. На тим путовањима виде и чују све оно што њихови вршњаци можда никад неће доживети. Уз све то спортисти постају и бољи људи. Спорт им повећава снагу духа, даје велики осећај одговорности и осећај за праведност по коме је бољи и смиренији увек ближи успеху.
Шта све дозвољавате играчицама?
Некад је тај „кућни ред” у току припрема, или за неку значајну утакмицу, био строг, а сад то није тако. Сад играчице играју за своје клубове током целе сезоне, а после тога се прикључују државном тиму. Њихова сезона траје 12 месеци! Зато би било глупо да ја у току припрема глумим полицајца. Оне су младе, њихов живот подразумева дружења са другарицама и момцима. Кад, у време припрема, заврше све обавезе, имају право на излаз до један час после поноћи.
У чему се спортски разликују жене и мушкарци?
Мушкарци, кад нису повређени, тренирају пуном снагом. Али, код жена је другачије. И унутрашњи и спољашњи ефекти много утичу на њих. Оне могу да буду тужне, веселе и разочаране због, по мушкој процени, ситница. Њих боле неки догађаји које мушкарци и не примете. Провокације са трибина мушкарце не дотичу, чак могу да их натерају да играју боље. Али, код жена то може да буде погубно, поготово ако је реч о њеној породици или њеном физичком изгледу.
Новак Ђоковић Вас је позвао на бину после Вимблдона, Зашто?
Знам га од рођења. Од тада, од 1987, пријатељ сам са његовим родитељима. Од шесте године, кад је почео да тренира, био је посвећен тенису скоро као и данас! И био је веома самоуверен. Већ тада је говорио да ће бити најбољи тенисер света. Увек је истицао своју велику амбицију да, како је говорио, буде „број један”. У тој причи био је врло директан, па је то изгледало и помало препотентно. Толико је он то потенцирао. Међутим, показало се да је у праву!
О чему сад причате?
С обзиром на моје обавезе, а поготово његове, не виђамо се баш често, а кад се видимо његова питања су увек везана за одбојку, а моја упућена њему углавном на тенис. Приче о спорту су наша вечита тема.
Које је Ваше највеће достигнуће?
Најважније ми је што сам у кретању кроз живот остао чистог образа. Не постоји човек кога не могу да погледам у очи. А што се тиче спорта то су све ове медаље које сам освојио са државним тимом. Јер, то никад нико у нашој земљи није учинио са женском екипом.
Шта је Ваша велика љубав?
То је, у сваком случају, одбојка. Она је мој посао и мој хоби. Она је велики део моје личности. Никад ми није оптерећење. Јако важно је да свако од свог посла може да направи уметност.
------------------------------------------------------------------------------------
Уценом се ништа не може постићи
Зашто је дошло до неких разлаза у репрезентацији?
То је комплексна прича у којој су Весна Читаковић (игра у Пољској), Ивана Ђерисило (Италија) и Ања Спасојевић (Француска). Није лако објаснити те разлазе после велике љубави. У принципу, све играчице би требало да схвате да играју за своју земљу, а не за мене или председника Боричића. Уценом се ништа не може постићи. Кад неко нема искрену жељу да игра за државни тим ја га на то сигурно нећу терати. Јер, ту врсту наговарања доживљавам као највећу глупост.
