четвртак, 23.03.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:55

Шекспир или кобасица

Аутор: Зоран Радисављевићпонедељак, 19.09.2011. у 22:00
Срба Игњатовић (Фото В. Ракић)

Срба Игњатовић (1946), песник, прозни писац, есејиста, аутор десетак песничких књига, више књига прозе, есеја и драма, овогодишњи је добитник награде „Повеља Мораве”, која се додељује у Мрчајевцима, у оквиру Београдских међународних сусрета писаца. Игњатовић је добио и награду за животно дело „RamondaSerbica“, коју град Ниш додељује у склопу Књижевне колоније Сићево.

Игњатовић је ове године објавио књигу кратке прозе „Пролазна кућа”, а Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева управо је објавила његову нову збирку песама „Чим сване и друге утопије”. У Бугарској је објављена његова књига изабраних песама. То је трећа његова књига на бугарском и дванаеста објављена на неком страном језику.

У насловној песми „Чим сване”, бавите се вечитом темом – писац пред белином папира. Како кротите своју „немилосрдну руку”?

Ако је у младости писање било мотивисано амбицијом, данас је оно за мене осмишљавање властитог живота. Баналног, изван тога, као било чији други. Али свест о животу као „масовној појави” следи да је у зрелим годинама колико најбољи покретач, толико и коректив. Заиста се грозим оних који из песме у песму, и из књиге у књигу распредају искључиво о „танкоћудном сопству”.

Живимо у свету у којем: „ништаци би да суде/ малоумни да просветљују/ лопуже нуде ореол/ битанге светкују”. Има ли нам спаса?

Стихови које сте навели делују, како би се актуелно рекло, баш „транспарентно”. Истина је да сам се у новим књигама – „Судбенику”, „Слепом путнику” и овој најновијој приближио говорном идиому. Тако је настала мала песничка трилогија у чијем је средишту не само заинтересованост за личну, него и општу судбину. Сами мотиви су одабрали језик, али он није смео да изгуби поетски облик и естетску вредност.

О спасу (за разлику од спасења): ако сами себи помогнемо, и поготову једни другима, наде има без обзира на велике мрачне утопије што само мењају предзнак, а постојано претендују да принудно усреће човечанство.

У песму је ушла и статистика: 50.000 ужива, 800.000 живи, остали преживљавају. Треба ли поезија гладном народу?

Тај навод је, у ствари, врста цитата и преузет је управо са прве странице „Политике”, и то пре прилично времена. Бојим се да би актуелна статистика звучала још неповољније. Колико год да поезија, другим речима уметност, данас заиста није на високој цени, она је, у најбољем случају, еликсир, готово лек, и то не само за онога ко је пише. Али свака права уметност тражи култивисаног „конзумента”. Насупрот томе – циљ масовне културе је, као и у идеологију претворене економије – производња пуких потрошача.

И тако Бог постаје – хлеб и маслац?

Реч је, наравно, о метафори прожетој иронијом и, у исти мах, о варијетету старе дилеме: Шекспир или кобасица.

А поглед на историју каже: „Тајна вечера је била/ на реду је последњи оброк”. Баш црно?

Моје песме су тамне, нема збора, али хумор, макар црни хумор, и иронија, парадокс и пароксизам држим да су моћно одбрамбено оружје што у њима делује изнутра. Тој „скали” свакако треба додати архетипне поруке и истине које се удевају у индивидуални глас напоредо са свим оним што баштинимо као сопствену културу, почев од народног духа и стваралаштва до писаног наслеђа. Зар је то мало? Ево, да будем изричит: спаса нам има, под условом да не одустанемо од тога што јесмо.

У општој распродаји, кажете у једној песми, књижевници и фарисеји „иду на парче и кило”. Може ли данас да се живи од писања?

Често сам бивао у прилици да – са смешком разумевања, надмоћи или горке ироније, свеједно – пратим лупинге колега уметника орних да надмаше и самог Херострата. Истина, купопродаја је у великој моди. С друге стране, поражавајуће је да се од мукотрпног писања, које је подразумевало сталне рубрике и присутност у медијима, могло живети у „великој Југославији”. Данас, закона имамо на тоне и вагоне, али ауторско право, изузев када је реч о страним ауторима, практично не постоји.

И даље пишете оловком, не пристајете на технолошке новотарије. Да ли компјутери помажу или одмажу писцима?

Оловком пишем поезију. Потом је, прекуцану, дорађујем. Постоји нешто што се може назвати „отпором материјала”. Као да каменом зидате зид, а онда вам недостаје угаоник – права реч. Потрага за њом може бити истински процес, а када је изнађете, када „легне” на право место, то је истинско камерно славље. Дискурзивне текстове пишем право у машину, потом дорађујем. Знам све што се на компјутеру може урадити, али ту ми, накнадно, помажу професионално верзирани, чији рад свакако поштујем. Као уредник (часописа и туђих књига), читалац штампе и сваковрсних издања, морам да констатујем да је ниво језичке културе, укључујући и саму писменост, невероватно опао. Најгоре је што многи аутори, имајући пред очима само парче властитог текста на екрану, а слепо верујући у доктрину „производње значења”, не успевају да владају властитом целином. Од те пошасти нису изузета ни нека од данас најцењенијих имена. Али то је, већ, друга прича.


Коментари0
626f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља