уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:52
ПОД ЛУПОМ: ПОРОДИЧНО НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА

Нема „заслужених” шамара

Ове године је 35 жена у Србији страдало од руке својих мужева и љубавника. Број оних које свакодневно трпе понижавања и батине у кући неупоредиво је већи: свака трећа изложена је некој врсти физичког или психичког повређивања
Аутор: Александра Мијалковићнедеља, 25.09.2011. у 22:00

Девојка, боље речено 15-годишња девојчица, нађена је у стану свог отмичара, наркомана који се предозирао. Одвојена од породице и пријатеља, затворена и злостављана, ни након што је одведена из па-кла у којем је годинама била заточена, није могла да поверује да је њен „дечко” – мучитељ мртав.

„Назвала сам је Анета, по једној сачуваној лутки из детињства… Ко зна колико ће времена проћи док се ово не залечи. Како је навикнути на нови живот? Попунити онај истргнути? (…).”

Анета – једна од јунакиња књиге „Софијин круг“, коју је ауторка Не-на Грујић-Дашић посветила свим храбрим женама, успела је да пре-вазиђе наметнуту улогу жртве, да се врати нормалном животу, наста-ви школовање, постане сликарка и, чак, у ужасима које је преживела нађе надахнуће за своју уметност.

На жалост, многе сличне приче у стварности имају сасвим другачији, често трагичан завршетак. Тек тада се сазна да је симпатични комши-ја, поуздани колега из фирме или омиљени лик са домаће естраде, наводно диван отац и узорни муж, у ствари опаки породични силе-џија, који иза затворених врата вређа, малтретира и туче своју су-пругу, децу, понекад старе родитеље или друге чланове домаћин-ства.

Смрт познате певачице Ксеније Пајчин, коју је 16. марта 2010. у на-паду љубоморе убио њен дечко, манекен Филип Каписода, подстакла је медије да се озбиљније позабаве овом темом, али то није заустави-ло застрашујући тренд насиља. Прошле године су 32 жене у Србији страдале од руке свог партнера, садашњег или бившег мужа или љу-бавника. У овој години већ их је 35.

Статистика и живот

Свака трећа жена у нашој земљи трпи физичко, а свака друга пси-хичко насиље од стране свог садашњег или бившег партнера, показу-је истраживање Виктимолошког друштва Србије.
Вођени болесном љубомором или посесивношћу, несигурни у себе, под утицајем алкохола или дроге, а често и сами жртве или сведоци породичног насиља у време кад су били деца, ти насилници вређају, псују, шамарају, батинају, шутирају, силују и на друге начине пси-хички и физички повређују жене са којима живе. Затварају их у кућу, забрањују контакте са осталим члановима породице, пријатељима и познаницима, кажњавају их одузимањем новца и личних ствари, ли-шавају их достојанства, хране и, најзад, оног најдрагоценијег – живота.

– Многе жене у нашој средини нису ни свесне да су жртве насиља у породици, сматрајући да су понека ружна реч или шамар нормална ствар. Неретко окривљују себе, верујући да су с правом „кажњене” за нешто што су погрешно урадиле или рекле. Догађа се и да, пред собом и другима, правдају грубост свог партнера његовом „нерво-зом због ситуације на послу”, пијанством или „љубомором”, чак су поносне што их муж „толико страсно воли“ или је толика „мушкар-чина” да не може да се суздржи од насилног реаговања… – каже за „Политикин Магазин” докторка Мирјана Вуксановић-Цимеша, која ради са женама жртвама породичног насиља у Саветовалишту про-тив насиља у породици (невладина, хуманитарна женска организаци-ја основана 1996. године) и у београдској „Сигурној кући”, а иначе је психолог у Дому здравља „Палилула“.

По њеним речима жртве тог притајеног насиља могу бити жене свих година, нивоа образовања, друштвеног и економског статуса, и знат-но их је више него што бележи статистика Чак и кад увиде да им по-нашање партнера може доћи главе, каже наша саговорница, већини жена је веома тешко да се одлуче за промену, да се обрате Саветова-лишту или напусте свог кућног силеџију. А од оних које ипак учине и тај корак, скоро свака пета му се, на крају, врати.

– Главни је разлог, најчешће, што верују да ће се он „поправити”, али то се готово никад не догађа. Насилник остаје насилник. Он обе-ћава, куне се, али после неког времена опет креће по старом. У „Си-гурној кући” има жена које су више пута напуштале своје мужеве, па им се враћале. Тако улазе у затворени круг. Неретко пристају да тр-пе злостављање од насилника кога познају, чије понашање могу да предвиде, јер тако мисле да „контролишу ситуацију”. Више се боје од одласка у непознато.

Други разлог је што су економски зависне. Међу онима које траже уточиште у прихватилиштима за жртве породичног насиља највише је незапослених, нешколованих жена, са двоје и више деце, без рођа-ка који би им (финансијски) помогли и подржали их. Често и саме по-тичу из нарушених породица у којима је било насиља. Понекад сма-трају да ће деци бити боље да остану са оба родитеља, или се стиде да признају да им је брак пропао…

– Моје искуство показује да се ипак повећава број жена спремних да се суоче са реалношћу, да се обрате за помоћ стручњацима, и да почну нови живот далеко од свог мучитеља. Не саветујемо им да се разведу, већ их подстичемо да саме до тога дођу. Најважније је да са-владају страх и да поврате изгубљено самопоуздање и самопоштова-ње, како би могле да одоле притисцима, кад остављени мужеви схва-те да су изгубили власт и контролу над својом жртвом и пожеле да је врате – објашњава наша саговорница.

И деца угрожена кад отац туче мајку

„Кућни насилници” су ретко спремни да се укључе у било какву по-родичну или брачну терапију, сматрајући да су проблем искључиво њихове „луде, поремећене” супруге. Чак и оне саме у то некад пове-рују, па ћуте, а насилника пријаве њени пријатељи, рођаци и, све че-шће – деца.
– Јављају се тинејџери који више не могу да поднесу да њихов отац или очух малтретирају супругу, а виде да је мајка сувише слаба да нешто промени или уплашена да се сама обрати за помоћ. То је по-зитиван тренд – истиче у разговору за „Политикин Магазин” Весна Станојевић, један од оснивача и координаторка Саветовалишта про-тив насиља у породици и „Сигурних кућа” у Београду.

Она каже да је прва ствар склонити жену од насилника, онемогућити му да је прогања, да јој прети и уцењује, пружити јој смештај, зашти-ту, али и шансу за нови почетак. Окружена сигурношћу, пажњом и поверењем, жртва полако лечи своје унутрашње и спољне ране и по-чиње да планира будућност.

– У „Сигурну кућу” (која је од оснивања 2000. године до данас седам пута мењала адресу) стижу жене са страшним телесним повредама: модрицама, подливима, опекотинама, преломима, уједима… Увек се изнова питамо ко су ти мушкарци који су у стању тако и толико да се иживљавају над слабијима. А међу њима проналазимо и веома образоване и угледне људе, интелектуалце, уметнике… Код нас је, рецимо, више пута долазила чувена певачица, дивна особа и мајка, коју је тадашњи муж, познати глумац, редовно дивљачки премлаћивао. Годинама је трпела пре него што га је најзад оставила.
 

Важно је помоћи женама да стекну (економску) независност. А то ни-је нимало лако у друштву у којем се жене теже запошљавају него му-шкарци, чешће остају без посла у време кризе, а дискриминисане су чак и кад се докаже да су жртве насиља: док са децом седе у „сигурним кућама”, у њиховим сопственим се башкаре мужеви насилници од којих су побегле, јер наши судови (још) нису спремни да их изба-це напоље по хитном поступку, како иначе предвиђа закон.
Насиље у породици је кривично дело, и починиоци морају бити све-сни да их за то чекају строге казне. Није, дакле, довољно да имамо законе (кривични, породични…) усклађене са европским, већ би их требало доследно, брзо и ефикасно применити. Судови су, међутим, спори, а још има полицајаца склоних да кућно насиље не схвате озбиљно, сматрајући да је жена сама крива за батине – каже Весна Станојевић.

И Вања Мацановић, правница Аутономног женског центра из Београда (који води Програм развоја добрих пракси у области насиља у породици) указује на благу казнену политику у случајевима насиља над женама: половина свих насилника пријављених полицији прође само са упозорењем, око 30 до 40 одсто са прекршајном пријавом, а од оних 10 одсто који заврше у кривичном поступку, чак 90 одсто најчешће заради тек условну казну.

Шта после?

Координаторка „Сигурне куће” наглашава да економска самосталност утиче на смањење насиља у породици , али…

– Како да жена од 45 до 50 година, само са завршеном основном школом, без икаквог радног искуства (јер је било „нормално“ да се што пре уда и брине о кући и деци) нађе посао како би се осамоста-лила и могла да издржава породицу? Једино код приватника „на црно“, где ће газда моћи да је уцењује. Или да се врати мужу насилнику… – додаје Весна Станојевић.

– У Саветовалишту се трудимо да женама из „Сигурне куће” (са којима већ раде четири наше сараднице, психолог, социјални радник и адвокат) понудимо додатно образовање за занимања која их интересују и пружимо им подршку да у томе истрају. Основали смо и обданиште у којем запослене мајке остављају своје малишане – напомиње координаторка.

„Сигурне куће” су основане и у Новом Саду, Зрењанину, Крагујевцу, Нишу, Зајечару, Лесковцу, Ужицу, ничу и у Сомбору, Јагодини, Шапцу, Краљеву, Панчеву… Ипак, у ове три београдске долазе и жене из других средина (сад их је пола-пола) јер сматрају да ће их насилник ту теже пронаћи, а оне ће лакше доћи до посла.

– Капацитети су нам углавном стално попуњени, укупно 75 жена и деце. А у Саветовалишту смо, од почетка године, примили више од 2.800 позива – наводи Весна Станојевић, чије искуство у раду са же-нама жртвама насиља потиче још од 1992. године, кад је почела да ради на СОС телефону.

Сада је поставила за циљ да још више ангажује све друштвене струк-туре на подршци и заштити жртава породичног насиља. Поред оста-лог, залаже се да жене које изађу из „Сигурне куће” (а досад их је ту-да прошло више од 1.100, са 987 деце) добију од државе материјалну помоћ, рецимо у висини износа намењеног хранитељским породи-цама, као допуну кућном буџету којим би могле да хране и школују децу, очувају своју материјалну независност и самопоштовање и – заувек остану подаље од кућног насилника којем су, најзад, умакле.
..........

Профил насилника…

Физичком насиљу над женама, које се завршава чак и смрћу жртве, прибегава 42,8 одсто актуелних партнера и око 30 одсто бивших, за-тим око седам одсто очева и 4,8 одсто мајки, док у психичком предњаче, са 44 одсто, садашњи партнери, са 14 одсто следе бивши, а за њима родитељи (по 7,1 одсто).

… и жртве

Просечна жртва породичног насиља у Србији је жена средњих година (мада има и млађих од 20, односно старијих од 70), коју њен су-пруг шамара, удара песницом или каишем, шутира, убада ножем, млати дрвеном или гвозденом шипком, уврће јој и ломи руке, и по-времено дави већ деценију и по до две, а сваку десету и силује.

Истраживање „Кривично дело насиља у породици – актуелна право-судна пракса” (издавач Аутономни женски центар), рађено у Београду и Нишу, показало је да је у више од половине случајева који су процесуирани била реч само о физичком насиљу, а у 40 одсто постојало је и психичко насиље (вређање, псовање, узнемиравање телефо-ном, претње да ће запалити кући, бацити бомбу….).

Међународни дан против насиља над женама

Насиље над женама је дефинисано у више докумената Организације уједињених нација, која је 1999. године прогласила 25. новембар за Међународни дан против насиља над женама. Од тог датума, па до 10. децембра, Међународног дана људских права, сваке године траје светска кампања под називом „16 дана активизма против насиља над женама”.

Срамне бројке

Статистика у Србији показује да се полицији пријави само 16,5 одсто случајева насиља. У четвртини испитаних случајева насиље се пона-вљало више од пет пута! Чак 7,4 одсто насилника користи оружје или оруђе којим може да зада тешке телесне повреде. Од свих прија-вљених насилничких дела у Европи, свако четврто је злостављање супруга или партнерки.

Коме се обратити за помоћ

Београдско Саветовалиште против насиља у породици налази се у Далматинској улици 47а, ради свакодневно од 10 до 19 часова. Бро-јеви телефона су (011) 2787 573 и 3292 133, као и 0800 011 011 (бес-платан позив) и 062 304 560 (ноћна линија од 19 до 10 часова). Савет је могуће потражити и на savet@eunet.rs. Корисна упутства о зашти-ти и помоћи жртвама насиља су на сајту www.nasiljeuporodici.rs.


Коментари4
b1a6d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lolita
Brojcano, ko koga vise maltretira psihicki ili fizicki, muskarci sigurno predvode u svakom pogledu. Moze se reci i da nije uporedivo uopste. To vuce korene odavno i tzv. tradiciolana porodica i odnosi u njoj podrazumevali su i nemanje prava glasa za zene, obavljanje najtezih kucnih i "okolokucnih" poslova...sve je padalo na njihove pleci, "bile su stub domacinstva" i opsluzivale sve od najstarijeg do najmladjeg clana...Nego, iskreno, lako je tuci slabijeg. Tuci ti, brale, jaceg od sebe pa se hvali.
miroslav sindjelic
Ja sam protiv svake uporebe nasilja. Dali stvarno znate koliko muzeva trpi psihcko zlostavljanje od strane supruga? Zene, koriste predrasudu da su one samo zlostavljene, sto nije tacno. Sta god da kazu protiv muzeva, muzevi moraju da dokazuju dali je to tako ili nije. Koriste decu dabi napakostili svojim bivsim muzevima.
Jovan Milkotic
Da li znate, koliko muskaraca trpi maltretiranje od strane zena?.
Anna David
Naravno da me interesuje ova tema! I treba pisati neprestano, drzati otvorene tribine po skolama, po trgovima, svugde ...dok ne pocne svest nasih ljudi da se menja prema zeni , majci, sestri....Dzaba nam svi zakoni ovog sveta ako nam je mentalitet na nivou iz srednjeg veka da zena mora da trpi zbog dece, familije, sredine, komsiluka...*pa i moj otac je tukao moju majku pa sta joj fali danas*. U nasem drustvu jos uvek se pravi razlika izmedju muskog i zenskog deteta * tudja kost*. Strasna je cinjenica citajuci ovaj tekst , koliko nasih zena ima, jadnica, koje trpe svoga muza, pa makar bile i ubijene. Devojcice, buduce zene, ucite, emancipujte se, naucite da donosite same odluke i realizujte ih...budite dostojanstvene i samostalne. Borite se! Nikada nije kasno!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља