понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:01
ДОМЕ, СЛАТКИ ДОМЕ

„Сарајевска кућа” у Земуну

Породица Шуица је успела да сачува имовину наслеђену од деде, тако да сада живе на 200 квадрата које филмаџије радо изнајмљују за снимање, што је био случај и са „Мирисом кише на Балкану”
Аутор: Рајна Поповићнедеља, 25.09.2011. у 22:00
(фото Т.Јањић/Политика)

Гледана из Улице цара Душана кућа делује обично: стари цреп на крову, високо приземље, жута фасада, додуше са жврљотином неког писца графита, који је могао и да се уздржи од упропашћавања зида. Ипак, тек улазак у двориште открива старински шарм целог тог простора, у коме генерације породице Шуица од краја 19. века, дакле још од доба Аустроугарске ту живе, али и настоје да очувају своје имање. Да су успели нема сумње, а да су лане чак били домаћини екипи која је снимала филм и серију „Мирис кише на Балкану” и то је истина. Права сарајевска кућа усред Земуна била је интересантна и режисеру Љубиши Самарџићу који је одлучио да догодовштине својих јунака смести баш ту. Прича о јеврејској породици која живи у Сарајеву снимљена је далеко од овог града.

− Деда Јованова кућа је магијом филма постала сарајевска а у суседству је направљен и један привремени минарет, умањен у перспективи, да би све било „као право” − говори Никола Шуица, архитекта који је свој радни век (специјализован за статику грађевина) провео у Паризу. Чим се 2005. пензионисао, заједно са млађим братом Александром обновио је на кући у Душановој улици таван, терасу и башту, па је она (п)остала лепа као што је некад била.

Прошли викенд архитекта Никола је искористио да пред повратак у Француску окупи пријатеље и познанике, њих осамдесетак, и приреди једну кабаретску забаву у пространој кући и башти, спајајући забаву са културом. Ем леп провод, ем леп и необичан амбијент...

Ипак, кућа је ту најважнија.

− Љубиша Самарџић је сазнао за наше имање од синовца Николе Шуице млађег, професора историје уметности, књижевног и филмског критичара а опет посредством једног рабина из Јеврејске општине. Место му се учинило идеалним када је видео таван висине четири метра, простране собе, терасу, канцеларијски павиљон у дворишту који су користили многобројни техничари и шминкери, летњу кухињу у башти... Дневно је спремано по четрдесет ручкова за целу екипу а мени је бирала Љубишина супруга Мирјана, сарадник током снимања. Башта од четрдесетак ари била је одлично место „за снимање природе” али и паркирање силних возила − сећа се архитекта Шуица.

После „Кише на Балкану” дошли су и сниматељи реклама јер им се бунар, без воде, који је остао од претходне екипе свидео као детаљ у кадру. Има најава да би се у Горњој вароши у „сарајевској кући” могли крајем године да „појаве” чак и Вук Караџић и кнез Милош јер је планирано снимање серије са догађајима из њиховог доба.

Али, свега тога па ни старог здања у Душановој не би било да проводаџика госпа Вукица није спојила крајем 19. века Јована Шуицу, младог сиромашног официра, родом из Вргин Моста са Кордуна и лепу Јелисавету из Србобрана, ћерку богатог Глише Манојловића и Евице Дунђерски, рођене исте 1870. када и њена познатија рођака Ленка. Младина фамилија је имала једно од три најбогатија газдинства у Војводини оне 1895. године.

– Са добијеним миразом Јован купује ово имање од неког турског аге, задржава старе подруме са пресама за вино и зида још једно крило тако да је приземље у које се улазило преко простране терасе, било комотно и добија кућу од око двеста квадрата. Иза дворишта је направио штале за коње и подигао виноград на осамдесет ари, све до суседне Добановачке улице. Због фабрика које сада пропадају у тој Добановачкој, Шуицама је својевремено узет део баште. Јеца, како су звали бабу, рађа деда Јоци четири сина: Николу (завршио права), Ђорђа (архитекта), Саву (банкар) и Стевана (машински инжењер). Сви су углавном школовани у Француској, заузимали су значајна места у дипломатији, архитектури, финансијама и техници а после Другог светског рата успешно су радили у својој струци, иако нису били чланови партије – радо прича Никола Шуица.

Николин отац Стеван је био онај најмлађи Јованов син, који је наследио кључеве „сарајевске куће” у Земуну. Стеван је, иначе, у Бизерти завршио француски „колеж”, потом и машинство у Београду, па је 1958. постао технички директор крагујевачке „Заставе”. У Торину је провео три месеца због откупљивања „Фијатове“ лиценце и по повратку је организовао производњу „фиће”, првог југословенског аутомобила.

− И тако је кућа на крају подељена брату, сестри која живи у Атини и мени − закључује архитекта Никола Шуица.

Срећа њима није пало на памет да се свађају, префарбавају фасаду и деле се. Или не дај боже нешто руше. Још мање да продају, иако има понуда. Напротив, поправљају је и зову на дружење. Изгледа да су повукли на деда Јоцу од кога је све и почело.
 

Лепог ли плафона

Деда Јован је био врло поносан на то што су новине у Бечу писале о његовој жени Јелисавети Шуици. Била је запажена на годишњем балу за царске официре, због лепоте и врло оригиналне огрлице од бршљеновог лишћа. Када су били на двору, на ручку приређеном за официре, умало се није обрукао када су после главног јела донели мале чиније са млаком водом и кришком лимуна. Секунде су делиле Јована од намере да принесе зделицу устима и гуцне то што је „послужено”, кад му је Јеца шапнула на српском да се то не пије јер служи за прање прстију. Он је ноншалантно вратио посуду на место и погледао у плафон, као да је тамо открио нешто занимљиво обратио се жени намигујућим погледом рекавши: „Вундербар! (што је значило предиван)”. Бламажа је избегнута.

Како је вратио намештај

Када се завршио Први светски рат Јован Шуица се вратио у Земун, који је сада припадао Србији. Сачекало га је непријатно изненађење у кући: била је празна, без намештаја, ако се не рачуна велики клавир, на коме је уз мајку учио да свира. Није се мирио са ситуацијом и настојао је да дозна шта се догодило. Суседи су му рекли да су одмах на почетку рата, после њиховог пребацивања у Србију, аустријске власти све ствари „пребеглог команданта продали на добош”. Некад командант земунске касарне, тада већ мајор српске војске са два војника заређао је од куће до куће и где год је нашао своје ствари није се либио да их узме, без икакве надокнаде.
− Чак је у својој бившој бединерки скинуо велику икону Светог Јована са зида за коју је та јадница дала две форинте, не мислећи да је учинила нешто лоше. Ратови служе за пљачке, велике и мале. „Моје ствари можете купити само од мене а не од аустријских лопова”, говорио је њој и свима осталима – смеје се данас Никола Шуица храбром поступку свог деде, мада победницима у рату се све допуштало и праштало.


Коментари0
ee808
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља