Панчево – Панчевачки Архив откупио је од колекционара из Опова четири писма сликара Уроша Предића. За ширу јавност, а за оне који се баве истраживањем његовог дела посебно, најинтересантније је оно којим одговара на писмо своје очигледно много млађе колегинице и обожаватељке Вуке. Предић је писао на хартији малих димензија, као да је и на њој штедео. Писмо је датирано са 10. јануаром 1928. године, када је велики сликар имао 71 годину, писано изузетно читко. Милан Јакшић, директор Архива у Панчеву, каже да је реч о младој вајарки која је између два светска рата отишла у Париз. По тону Предићевом види се да му, иако учтиво одбија епитете младе колегинице, прија што је њен идол. Иако отклања њене „набујале осећаје, који неодољиво траже одушка“, како каже, може се наслутити да му пријају „миле, топле и екстатичне речи, какве још нисам читао на моју адресу“, пише Предић, па наставља:
„Да л’ да Вас разуверавам, или са захвалношћу да примим мирисе Ваше душе? Да ли ја смем (реч „смем“ Предић је подвукао, примедба аутора) то да чиним, када себе погледам, себе и своје скромно дело, па кад видим колико далеко заостајем иза оних светлих слика Ваше маште, иза оног идеала, за чим Ваша женска природа, жељна доброте и снаге, честитости и поузданости, непрекидно жуди? Па ипак, зар би лепо било да Вас свесно разочарам, Вас која сте већ имали у животу толико горких разочарења? Не, драга Вуко, ја то не смем учинити. Сматрајте ме и даље за Вашег искреног пријатеља, за доброг човека и великог маестра – све то примам из Ваше руке, из Вашег срца, да Вам не бих ускратио то задовољство, да верујете да таквих људи заиста има. То Вам је утеха и охрабрење, подстрек и потпора за Вашу даљу борбу за опстанак у животу и напредак у уметности. Примам, дакле, овако незнатан и недостојан, топле изливе Ваше чежњиве душе, те Вам из ове моје тихе повучености кличем: Не клон’те срцем, идите храбро и са поуздањем напред, па ће се појавити и онај срећан дан, када ћете себи осигурати поље за Вашу уметничку делатност, а можда наћи у животу човека који ће у истини имати све врлине којима Ви данас украшавате Вашег искреног и преданог пријатеља и колегу, Вашег Чика Уроша“.
Архив је откупио и разгледницу, датирану 15. фебруара 1926, на којој је репродукција једне Предићеве слике, а на полеђини сликаревом руком написано како је слика настала и шта се потом догађало. Предић се на тај начин јавио човеку који му је исплатио хонорар, чијим је износом уметник очигледно био задовољан.
На полеђини разгледнице пише: „Ово је некадашњи орловатски свињар чича Милић, кога су спевали овако: „У нашег Милића кућа од листића“. Пошто сам њега сликао, долазиле су ми цуре орловатске, набељене, накинђурене – да и њих „сликујем“. Када сам одговорио да ће то бити сувише скупо за њих, а оне мени: „Па како сте сликали Милића, и још бадава и частили сте га ракијом и дуваном – шта је он бољи од нас??“
