Да ли је то уопште била побуна? Изгледа да није. Кад се 11. новембра 2001. дигла из Куле и заузела аутопут, Јединица (ЈСО) извела је делимично успешaн државни удар.
Извела јесте, али га није довршила, иако су наредници и каплари на њеном челу били сигурни да је све готово: Србија је премрла од страха, а премијер Ђинђић је отишао на ноге Гумару, како би смирио банду.
Министар Дуле Михајловић беше пре тога рекао премијеру да у Србији нема силе која тим јунацима било шта може. Имао је поверење у „господина Легију”, а овај је, као пензионер јурио по Београду и околини заштићен караваном џипова са десетак силеџијских посада.
Десет година после, неко се сетио да похапси официре jединице, који су иначе и после пуча били сортирани на добрим местима: ја л’ жандари, ја л’ сајовци и томе врло слично.
Неки од њих опробали су се у духовитости у доба кад их је после пуча на аутопуту посетио премијер у кулском вучјем брлогу. Човек који му је предао рапорт, Владимир Потић, имао је изнад десног џепа лажно име (М. Батић). Чак је и Дуле са Повлена могао да запази своје презиме на џепу другог шегаџије из Куле. Али он није поднео оставку, иако су је пучисти тражили. Наводно је папир, који је кооперативни Михајловић потписао, поцепао Чеда Јовановић, и бацио у јендек.
Е, сад, то је историја, али не сасвим завршена. По анегдотском стереотипу, такве ствари исписују победници, а у Србији се никада не може знати ко су они. Углавном, извршна власт је са крупним закашњењем у поимању суштине пуча почела да хапси истакнуте припаднике jединице, ако су њене иконе због тешких злочина већ осуђене и налазе се на местима погодним за дуго робијање.
Могуће је да тужилаштво и судови ураде своје и данас, под условом, наравно, да се коначно крене са нечим што је ваљало урадити на самом почетку: са расветљавањем „политичке позадине” побуне, пуча, како хоћете, и убиства премијера Ђинђића.
Да није било такве позадине (јако лоша синтагма), не би било ни пуча ни убиства. Идеја о „политичкој позадини” је несрећна формулација, напросто јер није реч о позадини него о фронту, и није реч о политици из које се рађа насиље него о политици као пучистичком насиљу пар екселанс.
Ништа од тога није се могло зачети у јединици, па ни код радника који су ових дана похапшени. Како су се они у међувремену нашли и опстали у елитним полицијским јединицама, питање је и за Михајловића и Дачића, јер јединица беше распуштена као змијско гнездо криминала и ескадрона смрти, уз обећање да ће посао у држави добити само они који немају тамне мрље у својим биографијама.
Али то је она класична недоумица око доброг одабира у „органима” који иначе постоје због будности и безбедности. Дакле, или се Дуле мало успавао и спремао за књижевни подухват о Повлену, маглама и видицима, или је морао да прижмури пред силом која га је опасно препала. Или му је Јочић све испреметао!
Свеједно. Од нечега се морало почети. Није добро што се чекао исказ двојице Земунаца, који су се пре извесног времена вратили у Србију после међусобног укољичкогдвобоја. Није могуће, није вероватно да Симовић и Калинић више знају о српској политици из времена кулског пуча и атентата на премијера од људи који су политику водили.
Није могуће, али привидно је тако. Симовић је одвалио један надимак, и многи су у „Ћокију” препознали Небојшу Човића. Човек се заиста нашао на великим мукама, изложен мало медијском, мало чаршијском разапињању, уплашен за своју безбедност. Јавно оптужен без мотива и осуђен без доказа и насупрот здравој памети.
Тешко се може веровати да ће свежи ухапшеници из јединице знати више о политици од Легије, Гумара или Звекија. Ни они нису имали разлога да ћуте о својим господарима, а ипак су ћутали. Ко су у ствари њихове газде?
Неко је већ објавио листу важних људи, више из власти, из полиције и војске, а нешто мање из опозиције, који су знали за побуну па су све то подржали. Неки из потаје, а било је и јавних похвала са највишег места. Председник ондашње савезне државе пуч против власти у највећем делу исте државе прогласио је бенигним штрајком, уз тривијална поређења са другим трудбеничким делатностима.
У његову корист је лане потписивана петиција, не би ли човек био изузет од евентуалне силе закона, и обичног грађанског исказа о мотивима да подржи пуч. И да видите, то делује!
Могуће је дакле, да побуна, као и све друго што се родило у најгорем делу српске историје, заувек потоне у мрак и заборав. И једна и друга погодност су свуда око нас.
